Овогодишњи међународни жири, Ирис Рафетседер, Наташа Барбара Грачнер, Синиша Илић, Жорис Лакост и ја, Ана Вујановић, додељујемо две награде:
Гран при „Мира Траиловић“ за најбољу представу и Специјалну награду „Јован Ћирилов“ за изузетан допринос позоришној уметности.
Фестивал смо пратили са великом радозналошћу и одговорношћу, некада се више ослањајући на мозак, некада пуштајући тела да буду њихова главна публика, а некада смо само отварали срца, у зависности од начина на који су нас представе позивале да им се посветимо. Прихватили смо ту игру, јер у томе и јесте поента извођачких уметности - да окупљају људе око онога што не постоји и онога што се, потом, дешава у непосредном прелазу из непостојања у постојање па у прошло постојање и на шта ми, затим, реагујемо овде и сада, како појединачно тако и као привремена заједница.
Све време смо покушавали да откријемо како представе из селекције хватају цајтгајст, на који начин дају изузетан допринос позоришној уметности у погледу жанра, стила или уметничких средстава и медија или, чак, изгледају као да покрећу нове тенденције. Није нам било лако да донесемо одлуку о наградама. Па, ипак, управо смо то урадили.
Жири је одлучио да Специјалну награду „Јован Ћирилов“ додели представи „Збогом, Линдита“, аутора Марија Банушија.
„Збогом, Линдита“ је интимна прича о губитку најмилијих, праћена туговањем и погребним ритуалима, у којима они који остају треба да се изборе са ранама и празнинама како би наставили да живе. Ослањајући се на сопствено искуство и сећања аутора из албанских и грчких села, представа зарања у дубине балканских традиција, где ови ритуали окупљају људе и заустављају тренутак растанка. Својим мајсторским и деликатним приступом времену, Бануши продужава тај тренутак тако да његова представа балансира између живота и смрти, заједнице и самоће, земаљског и узвишеног. Тај продужени садашњи тренутак великодушно допушта нама, публици, да се придружимо ситуацијама на сцени. Полако и прецизно, низ асоцијативних слика се појављује пред нашим очима и аутор не жури да их сече и монтира. Оне бледе у ништавило из којег се појављују, остављајући нам сенке, успомене, емоције и незабораван мирис тамјана. То је храбра уметничка одлука за тако младог аутора. Иако високо ценимо Банушијеву режију, његов рад са светлима и музиком, као и извођаче на сцени, Банушијев таленат, интуиција и вештина у обради времена и темпоралности истичу се као изузетан допринос извођачкој уметности.
А у вези са тим како смо различите представе пратили на различите начине, активирајући ово или оно чуло, желела бих да вам кажем да је за чланове жирија уводна сцена ормана, где су сећања на тугу похрањена у виду мртвог тела вољене особе, била довољно фасцинантна да нас је навела да на трен обуставимо аналитички приступ и отворимо своја срца. Бануши је са њима поступио изузетно нежно.
Гран при „Мира Траиловић“ за најбољу представу овогодишње селекције добија „#Јeanne“ у режији Ање Суше, по тексту Иване Сајко.
То је богато позоришно искуство које плени својом комплексношћу. Реч је о бајци о класама, херојима и револуцијама, о капитализму и апокалипси, која се креће кроз регистре историје, кроз фантазију, сећање, самокритику и прорицање судбине. Драматургија није углађена; представа не клизи, већ све време осећамо отпор и препреке. Оне нас терају да застанемо, да се зауставимо, размислимо, запитамо се и опрезно направимо следећи корак. У међупросторима и празнинама рађа се нова хероина, химера, делом Јованка Орлеанка, делом Грета Тунберг, која није индивидуално људско биће. Она је аватар, вештачка интелигенција сачињена од наше колективне интелигенције, нашег очаја и наде. Када она у представи умре, редитељка користи своје уметничке вештине да направи политички импресиван предлог - Жан се депикселизује и раствара у неумирућој идеји која улази у наша тела. Девојчица Жан је фигура паметнија од целог комада и док су сви резигнирани, она тријумфује тако што се поништава и постаје ми. Хвала вам што је нисте пустили да оде.
Марио Бануши овогодишњи је лауреат и Политикине награда за најбољу режију.
У представи „Збогом, Линдита“ губи се граница између видљивог и невидљивог света, мртви и живи деле заједнички простор, што се може разумети као израз идеје вечности духа, или непостојања стварне смрти. Банушијев редитељски рукопис доноси емотивне, снолике и поетски изражајне одблеске смрти и суочавања са њом, пише у образложењу жирија „Политике” за најбољу режију на 57. Битефу, који је одлуку донео једногласно и који је радио у саставу: редитељи Андраш Урбан и Вељко Мићуновић, као и представници редакције „Политике“ Гордана Поповић, уредница рубрике Култура, Ана Тасић, позоришна критичарка, и Борка Голубовић Требјешанин, новинарка.
Награду публике добила је опера-перформанс „Сунце и море“ литванских ауторки Ругиле Барзжукаите, Ваиве Граините и Лине Лапелите.
