Ovogodišnji međunarodni žiri, Iris Rafetseder, Nataša Barbara Gračner, Siniša Ilić, Žoris Lakost i ja, Ana Vujanović, dodeljujemo dve nagrade:
Gran pri „Mira Trailović“ za najbolju predstavu i Specijalnu nagradu „Jovan Ćirilov“ za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti.
Festival smo pratili sa velikom radoznalošću i odgovornošću, nekada se više oslanjajući na mozak, nekada puštajući tela da budu njihova glavna publika, a nekada smo samo otvarali srca, u zavisnosti od načina na koji su nas predstave pozivale da im se posvetimo. Prihvatili smo tu igru, jer u tome i jeste poenta izvođačkih umetnosti - da okupljaju ljude oko onoga što ne postoji i onoga što se, potom, dešava u neposrednom prelazu iz nepostojanja u postojanje pa u prošlo postojanje i na šta mi, zatim, reagujemo ovde i sada, kako pojedinačno tako i kao privremena zajednica.
Sve vreme smo pokušavali da otkrijemo kako predstave iz selekcije hvataju cajtgajst, na koji način daju izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti u pogledu žanra, stila ili umetničkih sredstava i medija ili, čak, izgledaju kao da pokreću nove tendencije. Nije nam bilo lako da donesemo odluku o nagradama. Pa, ipak, upravo smo to uradili.
Žiri je odlučio da Specijalnu nagradu „Jovan Ćirilov“ dodeli predstavi „Zbogom, Lindita“, autora Marija Banušija.
„Zbogom, Lindita“ je intimna priča o gubitku najmilijih, praćena tugovanjem i pogrebnim ritualima, u kojima oni koji ostaju treba da se izbore sa ranama i prazninama kako bi nastavili da žive. Oslanjajući se na sopstveno iskustvo i sećanja autora iz albanskih i grčkih sela, predstava zaranja u dubine balkanskih tradicija, gde ovi rituali okupljaju ljude i zaustavljaju trenutak rastanka. Svojim majstorskim i delikatnim pristupom vremenu, Banuši produžava taj trenutak tako da njegova predstava balansira između života i smrti, zajednice i samoće, zemaljskog i uzvišenog. Taj produženi sadašnji trenutak velikodušno dopušta nama, publici, da se pridružimo situacijama na sceni. Polako i precizno, niz asocijativnih slika se pojavljuje pred našim očima i autor ne žuri da ih seče i montira. One blede u ništavilo iz kojeg se pojavljuju, ostavljajući nam senke, uspomene, emocije i nezaboravan miris tamjana. To je hrabra umetnička odluka za tako mladog autora. Iako visoko cenimo Banušijevu režiju, njegov rad sa svetlima i muzikom, kao i izvođače na sceni, Banušijev talenat, intuicija i veština u obradi vremena i temporalnosti ističu se kao izuzetan doprinos izvođačkoj umetnosti.
A u vezi sa tim kako smo različite predstave pratili na različite načine, aktivirajući ovo ili ono čulo, želela bih da vam kažem da je za članove žirija uvodna scena ormana, gde su sećanja na tugu pohranjena u vidu mrtvog tela voljene osobe, bila dovoljno fascinantna da nas je navela da na tren obustavimo analitički pristup i otvorimo svoja srca. Banuši je sa njima postupio izuzetno nežno.
Gran pri „Mira Trailović“ za najbolju predstavu ovogodišnje selekcije dobija „#Jeanne“ u režiji Anje Suše, po tekstu Ivane Sajko.
To je bogato pozorišno iskustvo koje pleni svojom kompleksnošću. Reč je o bajci o klasama, herojima i revolucijama, o kapitalizmu i apokalipsi, koja se kreće kroz registre istorije, kroz fantaziju, sećanje, samokritiku i proricanje sudbine. Dramaturgija nije uglađena; predstava ne klizi, već sve vreme osećamo otpor i prepreke. One nas teraju da zastanemo, da se zaustavimo, razmislimo, zapitamo se i oprezno napravimo sledeći korak. U međuprostorima i prazninama rađa se nova heroina, himera, delom Jovanka Orleanka, delom Greta Tunberg, koja nije individualno ljudsko biće. Ona je avatar, veštačka inteligencija sačinjena od naše kolektivne inteligencije, našeg očaja i nade. Kada ona u predstavi umre, rediteljka koristi svoje umetničke veštine da napravi politički impresivan predlog - Žan se depikselizuje i rastvara u neumirućoj ideji koja ulazi u naša tela. Devojčica Žan je figura pametnija od celog komada i dok su svi rezignirani, ona trijumfuje tako što se poništava i postaje mi. Hvala vam što je niste pustili da ode.
Mario Banuši ovogodišnji je laureat i Politikine nagrada za najbolju režiju.
U predstavi „Zbogom, Lindita“ gubi se granica između vidljivog i nevidljivog sveta, mrtvi i živi dele zajednički prostor, što se može razumeti kao izraz ideje večnosti duha, ili nepostojanja stvarne smrti. Banušijev rediteljski rukopis donosi emotivne, snolike i poetski izražajne odbleske smrti i suočavanja sa njom, piše u obrazloženju žirija „Politike” za najbolju režiju na 57. Bitefu, koji je odluku doneo jednoglasno i koji je radio u sastavu: reditelji Andraš Urban i Veljko Mićunović, kao i predstavnici redakcije „Politike“ Gordana Popović, urednica rubrike Kultura, Ana Tasić, pozorišna kritičarka, i Borka Golubović Trebješanin, novinarka.
Nagradu publike dobila je opera-performans „Sunce i more“ litvanskih autorki Rugile Barzžukaite, Vaive Grainite i Line Lapelite.
