Овим предавањем желим да ставим у фокус занемарену, избрисану и затрту класну анализу уметности. Европски дискурс у хуманистици се импресивно развио током друге половине 20. века и првих деценија 21. века, па увек можемо из рукава да извучемо добру стару формалну анализу, семиотичку и институционалну анализу, затим расну анализу, наравно и родну, тако да је изостанак класних анализа савремених извођачких уметности или универзитетског образовања у области позоришне режије врло упадљив. А све то време, крећемо се у круговима културних радника и студената уметности и хуманистике, у чијим животима класно питање и с њим повезано сиромаштво чине један од највећих егзистенцијалних проблема, па и препрека у каријери. Није да се о тим темама не говори, али кад се говори, оне се дискутују као проблеми прекарности.
Застаћу код тог појма, прекаријат, и његовог прашњавог историјског парњака, пролетaријата. Да ли је време када треба да се говори о пролетaријату прошло, јер појам прекаријата боље објашњава актуелну ситуацију? Штавише, да ли појам прекаријата сугерише да је класа у целини застарела категорија? Kако застарела, кад и даље живимо у класном капиталистичком друштву, чији проблеми експропријације и експлоатације никад нису решени? Нису, али су другачији. Kакви тачно?
Предавање ћу искористити и као прилику да отворим дискусију са публиком о свакодневним проблемима с којима се суочавају студенти уметничких факултета, уметници и културни радници, који не долазе из тајкунских и других богатих породица, који морају да раде по два посла да би преживели и не могу да сакупе довољно ЕЦТС кредита, који лажирају папире за визу, који говоре лош енглески, чија извођачка тела нису темељно и софистицирано утренирана, који … [наставите низ]