U tišini opustošenog kamenjara na koji je planeta svedena, odjekuje jedino zvuk padanja i pucanja stena. Jedno biće, možda poslednji pripadnik ljudske vrste, preživljava u tome zahvaljujući posebnoj simbiozi sa kamenjem, peskom i oblucima. Ova nomadska napaćena duša, nalik životinji, a ujedno veoma ljudska, u potrazi je za dragocenostima sa kojima bi podelila svoju sadašnjost, za fosilima koji su dokaz neke prošlosti koju ne poznaje. Predstava 2984 prepliće jezike i poetike, manipulaciju objektima, ples, narativ, balansiranje i teatar, pažljivo dozirane da iscrtaju putanju koja nas, uz nežnu ironiju, vodi do prihvatanja kraja sveta.