Start meeting
Video on
Join audio
Младен: Морам прво да Вас питам, јел то иза на полици иза Вас лексикон YU митологије?
Матеја: А шта би било друго? Нормално да да. (смех)
Младен: Јел сте добро?
Матеја: Уморна сам као пас, зато што је била премијера пре два дана и онда сам возила јуче као кретен, к'о сви гаше из Немачке и Швицарске према нашем делу Европе, па онда караванке, па гужве, па стојимо. Сада перем као кретен и имам температуру. Логично, све као и увек.
Младен: А одакле се јављате сада, јел сте у Словенији или?
Матеја: Да, у Словенији.
Младен: Аха, па добро онда. Нисте нам далеко.
Матеја: Не.
Младен: Да. Ја сам сакупио питања. Имамо питања за наш блог, као и за један интервју који ће бити објављен у медијима посебно, па ако хоћете можемо да кренемо са тим.
Матеја: Може, како год ви знате да мора бити, само, јел Вам смета да ја говорим нешто што је између српско-хрватског којег сам учила у школи, па хрватског, па мог дијалекта из мог родног краја, па све нешто чудно.
Младен: Наравно. Нажалост, ја не говорим словеначки.
Матеја: Може онда овако, да.
(Пауза.)
Младен: Морам да Вам кажем, представа је код нас већ распродата.
Матеја: И јооооој!
Младен: Јесте, јесте. Значи биће пуно Југословенско драмско позориште, већ је неколико дана како нема карата за представу и публику стварно занима.
(Младен узима папир са питањима.)
Имали смо неколико конференција за медије и сви су читали… (Схвати да то сигурно није истина и исправи се.) Мислим, већина је читала Децу сунца и сматрају необичним измештање радње у шездесете године прошлог века.
Миона: Када сте Ви заправо читали ,,Децу сунца” и помислили - па ово би могле да буду шездесете године?
Матеја: Нису шездесете, ја мислим да то нису шездесете уопће, него је на неку фору Ана Савић Геца направила костиме који могу бити двадесете, по томе како је узимала те узорке, како је бирала те узорке за слуге, па узорке за жене... Заправо су мало више биле тридесете него шездесете. Али ја са Аном Савић Гецом већ дуго радим овако - да оно што се направи буде некакав retro future или не знам ни како то да кажем, јер су неки кројеви, баш кројеви од неких хаљина које жене носе, неких прегача, из двадесетих, нешто из четрдесетих, нешто из осамдесетих, па с тим тако некако направиш двадесето стољеће, а није. Можда се по неким фоткама чита да су шездесете, али шездесете нам нису биле у никаквом goal-у, а нису и некако ме то чуди, зато што ни фризуре нису то, можда су по неким узорцима препознали, али не, то је само, само је некако двадесети век. То је то.
Ана: Револуција 1905. године у Русији и период контра културе 60-их година представљају два различита модела приступу револуцији. Какве су могућности револуције и да ли нама историјски познати модели револуције данас уопште могу да воде озбиљним друштвеним променама?
Матеја: Пази, тешко је мени одговарати на ово, ја апсолутно мислим да ће се десити срање.
(Смех, гласнији него на почетку.)
Младен: Нажалост дијелим мишљење.
Матеја: Да, мислим да је то доста јасно, али је, какво ће то срање бити, ја мислим да нико од нас нема појма, некако се поклапају све те ствари које увек доведу до неких нових гео-политичких ситуација. Ја бих као прво заправо извукла Четврту индустријску револуцију која је, као и свака индустријска револуција, некако помакнула гео-политичке силе, на нека друга мјеста, а мислим да ће се променити на начин на који барем ми, ако се убрајамо у западну културу, немамо појма шта ће се десити. Оно што сам ја сигурна је да је крај доминације западних цивилизација, па сад да ли говоримо о Америци, Европи, мање више су то сада све иста говна, али је, али је, мислим да је то што нас чека... Ја премало знам, премало сам се тиме бавила, а искрено и престара сам да би ми то још увек био интерес. Мени је интерес само још наћи земљу која има толико јак јавни сектор да ћу моћи наћи добре болнице јер ме то сада ишчекује у тој трећој универзи, али оно што је апсолутно јасно је да нас нека тешка промена чека и да, ја мислим да се за нас неће завршити добро. На овим просторима сигурно не.
Ана: „Деца сунца“ за Горког представљају привилеговане - уметнике и интелектуалце. Они су несвесни и егоцентрични. Измештањем из оквира руске револуције мења се и позиција привилегованих. Ко су Ваша деца сунца?
Матеја: Знате што, ако кренемо још једном од Горког, оно што је занимљиво у том тексту јесте да је био писан, да га је он написао у осам дана потпуно љут на друштвену класу којој је припадао а то су заправо били племићи зато што им је некако замјерао то да нису свјесни промена које ће доћи, да нису свјесни својих привилегија и да нису свјесни тога да би неке ствари морали помакнути и схватити да ништа више неће бити онако као што је било. И њихово понашање, с обзиром на то да сам пуно пута прочитала тај текст јер сам морала, морам рећи да је ментални склоп и понашање европског средњег слоја апсолутно исто. Ми немамо појма да сви ти привилегији, да све то шта мислимо да су наша права, да су то привилегији које је неко изборио уверењем и крвљу, а нама све то дође као добро јутро к'о, не знам, као сунце залази и излази, како год. Тако да је мени тај текст био фасцинанатан колико заправо уопће не требамо прилагођават или адаптират или приближават ментални склоп јунака данашњем средњем слоју. И ако сада говоримо о средњој класи, што је заправо наша публика, и ако говоримо о малограђанима гдје се мање више убрајамо сви, па чак и умјетници без обзира колико они не би жељели бити то... Мислим да сви овисимо само о томе колико дуго ће издржати јавни сектор. Зато што ако погледате, ако бацимо око на комплетан свијет, релевантно казалиште или позориште или гледалишче или театар, имају само земље које то држе на буџету и то је одувек тако било. Или је то подупирао неки краљ или нека краљица или неки цар или је то радила држава. Све остало, оно што је нама остало, све остало су заправо вашарске групе које раде фарсе и близу су тароту и хипнози и тим срањима, значи забава, а не то класично грађанско позориште/казалиште које мора бити на буџету. Ми смо једноставно прескупи да би се исплатили сами и у оном тренутку када државе већ неће имати интерес да подупиру ту грану умјетности или када више неће имати пара за то, у оном тренутку ће тај тип театра који знамо сада већ више од, ајмо рећ, више од 3 генерације или, колико, да израчунамо... 150 година сигурно. То ће пропаст, тога више неће бити.
Миона: А какво је уопште ваше искуство, пошто сте радили у различитим земљама укључујући и оне у којима се позориште финансира јавно, да ли мислите да такав начин финансирања позоришта и генерално позоришне уметности може да опстане у овом капитализму, или ће и капитализам да умре па ћемо смислити нешто ново?
Ана: Каква је улога и статус уметника данас а какав статус позоришне публике која може да приушти карте за позориште? Која група је несвесна стварности - друштвених, климатских и политичких криза?
Матеја: То су сада јако тешка питања за уморну жену у менопаузи. Не знам ја те одговоре. Оно што могу рећи, мислим, не могу мислит тако далеко, али оно што знам рецимо ако држава не да, нема пара, нема интереса за то подупирање ове врсте уметности, онда та грана пропадне. Рецимо, оно што је занимљиво је, видећете у подели имам три глумца из Низоземске. Нису Њемци Њемци, него су из Низоземске зато што су код њих, без обзира на то кол'ко је то богата држава, макнули казалишта из буџета и људи су напросто остали без посла. И како им је интендант у овој кући у Бохуму родом исто Низоземац, повукао их је, научили су исто њемачки и изузетно су сретни да су на плати и изузетно су сретни да раде текстове и представе које не говоре само, које немају само наслове ,,Жене су са Венере, мушкарци су са Марса”, ,,Бежи од жене”, ,,Курва” и не знам све ове, ове полу-вашарске теме које се иначе постављају… А иначе, оно што мислим да је најбитније је да док имамо ансамбл и док имамо буџет нисмо ограничени на мали број глумаца који могу да стану у комби заједно са сценографијом, јер само се на тај начин казалиште исплати. Само на тај начин можеш вратити уложену лову картама.
Ана: Специфичан дизајн простора, сценографија Рајмунда Орфеа Војта, са којим редовно сарађујете, приказује простор једне салонске куће која као да је исечена ножем. Која идеја стоји иза хиперреалистичног а ипак на одређен начин искривљеног и онеобиченог простора?
Матеја: С обзиром на то да Горки има, за разлику од Чехова, јако пуно сцена које су ужасно кратке - његове сцене не трају ни две минуте! Хајде, максимално четири. Оне које су главне сцене су можда пет минута. Ја волим пасаже, некако их морам направити у протоку и тако смо направили сценографију која је заправо састављена из два дијела. Двије цеви, два ходника са једним кутом који долази доста према рампи тако да ако зауставиш акцију тамо то би па скоро био close up. И оно што не знам да ли ће публика уопће да примети је то да глумци заправо плешу ту представу. Ужасно је битно да тај који је кренуо по степеницама дође до ћошка точно у тренутку када и овај који иде из веранде. Када је кренуо овај из веранде морају се наћи овдје, без чекања. То треба изгледат случајно. Ако су ушли са различитим темпом, неће се наћи на том месту гдје би требали, него два, три метра предубоко. Опет, ако закасне или убрзају, срушит ће ритам и сцену некога ко је дошао на врата. То је представа гдје нико није у бифеу него сви заправо сво вријеме прате ритам по мониторима. Точно знају у ком темпу требају изаћи, кол'ко заправо морају преузети темпо колега који излазе и прилагодити темпо некоме који ће доћи на сцену иза њих. Тако да је што се мизансценског принципа тиче, ужасно комплицирана представа. Она изгледа гледаоцу као ништа, зато што се сво вријеме догађа у ходу, људи морају одиграт своју сцену од улазних вратију до вратију лабораторије, па онда од степеница до веранде, и нема стајања, него је - пичи брате, па у темпу изговори све реченице.
Младен: Супер.
Ана: Посматрајући фотографије, чини се да представа „Деца сунца“ подсећа на слике Едварда Хопера. Глумци су окренути ка зиду или један од другог. Који стил игре се успоставља из естетике алијенације?
(Непријатна тишина.)
Матеја: Хмммм...
Младен: Јесте ли уопште размишљали о Хоперу или не?
Матеја: Да, апсолутно. Пуно пута је мени Хопер био инспирација. Заиста пуно пута. Ја тешко дефинирам свој стил. Пуно пута сам чула да је то стари, конвенционалан или музејски тип театра, али оно што је мени битно, оно што ја волим гледати је театар који веома сличи филму. Зато је јако пуно људи окренутих леђима, нису сви окренути према публици. Значи некако све те мизансценске ситуације затварам унутар простора и јако јако ријетко отварам четврти зид. Глумци глуме унутар простора и глуме међусобно и са својим партнерима као да публике нема. Зато их стављам на микрофоне, да не морају притискати, да не морају викати толико, да се не морају окретати према публици да реплика дође до задњег реда, да не морају бити гласнији. Зашто би били гласнији ако им партнер стоји метар и пол од њих? Ја некако волим то - мислим да су то сада назвали хиперреализам. Ја волим хиперреализам, поготово ако су теме такве које дотичу данашње вријеме, чак и више него што би човјек желио.
Ана: У више интервјуа називате Ваш метод рада неуротичним, док критике Ваших представа говоре о минуциозном раду са глумцима. Какав је Ваш приступ раду са глумцима?
Матеја: Па јесте неуротичан. Руку на срце, ја сам више дијагноза него што сам редатељ. Ја некако не могу поставити мизансцен, не видим слику док не разумем све ликове, док не разумем њихове мотивације и у томе сам доста опсесивна. Што се њемачког говорног простора тиче, они су доста навикли на илустрирање, ја бих то тако назвала. Код Њемаца је доста битно да се разуме фабула, функција лика. Зато су српски глумци цареви, јер им је битно. Глумац који представља неки лик на сцени је релевантан, није само у функцији, већ има свој живот. Он треба бити пластичан, извајан - да има и кости и кожу и крв и месо и све. Зато сам у свом послу на тим говорним просторима врло специфична, јер док сам радила на просторима наше бивше државе или државе у којој сам рођена, сви су ме сматрали швапским редатељем, зато што јако стремим ка концепту, зато што ми је битна прича, некако сам штребер. А сада када сам дошла на те њемачке просторе осјећам колико сам Балканка, јер ме апсолутно излуде кад илустрирају, па се онда јако трудим различитим методама да их присилим на то да буду релевантни себи и публици, а највише мени, као првом гледатељу.
Ана: При поставци „Деце сунца“ нисте избацили ниједног споредног лика, нити је један глумац играо више улога, иако је таква врста драматуршке адаптације популарна из, чини се, чисто продукционих разлога. Због чега је важно да су присутни сви споредни ликови?
Матеја: Моје искуство је да када радиш аутора који заправо прави некакву, хајмо рећи, социјално-друштвену слику неког времена и ако је аутор паметан да је покрио све слојеве тог друштва, не мораш бити будала па да их бришеш. Моја жеља је била да се покаже ко су ти људи, без обзира колико су заправо драги и смијешни у томе, шта их фура, шта су њихове мотивације које су заправо свијетле и љепе. Како немају појма да за њих брину неки људи који их уопће не доживљавају. Не знају ни њихова имена! Не знам да ли је код вас постајала она реклама за Милка чоколаду, где веверице завијају чоколаде. На неку фору је то та привилегованост о којој говорим. Зато сам задржала све ликове. Горки је као социјалиста, као критичан писац једноставно само направио прорез кроз друштво и зато ми је било важно да задржим све ликове.
Миона: Ако говоримо о словеначком позоришту, на Битефу смо протеклих година имали велики број представа из Словеније. Прошле године само имали смо двије представе, Жига Дивјак је био са једном представом, Нина Рајић Крањац са другом представом „Соло“, која је на крају и узела једну од главних награда фестивала.
Матеја: Знам.
Младен: Како уопште Ви видите словеначки театар, некако се чини да се толико тога узбудљивог, бар нама одавде, чини нам се да постоји много тога узбудљивог што се тамо дешава.
Матеја: Ја мислим да је то некако, од моје младости па надаље, увек било тако да је словеначки театар важио као редатељски театар, увек смо ми имали страховито јаке и доста различите режијске поетике. Ако се сећамо Стеријиног позорја, увек је било тако да су Словенци добијали похвале за концепт, а Срби су узимали глумачке награде и њима смо се факат дивили. И оно што је Нина Рајић, која је, можда баш из тога што је и једно и друго, изузетна мјешавина, страховито широка, феноменална цура коју волим и поштујем. Али да, Словенци још увек некако, без обзира на то да имамо скоро десет пута мање пара него што смо их имали кад сам ја била Нининих година, још увек имамо страховито јаку традицију режијских поетика.
Младен: У неком од интервјуа које сам прочитао, казали сте како сте стасавали као редитељка на бројним фестивалима укључујући и Битеф. С којом сад емоцијом долазите на Битеф? Ово је први пут, ако се не варам, да се такмичите на Битефу.
Матеја: Да. Са страхом... Уопште нема дилеме како долазим, са огромном тремом. Како бих долазила друкчије? Са лудим поштовањем, нормално и са поносом. Понос и весеље, то некако гурам са стране, али углавном са тремом. То је за време моје младости био фестивал који је био прозор у свет. И никад нећу заборавити разговоре са Јованом Ћириловом на Борштниковом сречању. Он је био један феноменалан демократичан визионар који ми је јако пуно значио. Тако да што се мене тиче, да нема Битефа, не бих разумела колико различитих поетика може постојати у исто време на свету. Тако да то је један од битних постулата моје каријере, Битеф.
Миона: А ове године је слоган „Снаго не пристај да будеш нечија“, па ме занима шта је за Вас снага. Одакле Ви црпите снагу?
Матеја: Што сам старија, све мање из себе, а све више из интеракција са другим људима.
Мислим да је то одлика четврте револуције индустрије да смо заборавили да смо јаки само ако нас има више, да смо живи и здрави само ако живимо у друштву и да смо паметни и јаки само ако знамо водити толерантан дијалог, а тога је све мање и мање и мање. С једне стране ме то плаши, с друге стране си говорим „добро Матеја стара си, времена се мењају, тако је говорила и твоја бака“.
Ана: На интернету је могуће наћи крај опере „Фалстаф“ коју сте режирали током епидемије корона вируса који поставља доста питања о будућности и сврси театра. Сам крај представе је приказ Zoom снимка музичког ансамбла током којег сви извођачи излазе на сцену са маскама, заједно са диригентом, док испред оркестар стоји, држећи инструменте. Овај снажан поступак је појачан Вердијевим текстом - сви смо насамарени. Каква је будућност и сврха позоришта за Вас у овом тренутку?
Матеја: Па кад већ говоримо о Фалстафу, ја не знам да ли се икад и један интендант толико трудио да представа изађе пред публику, као што се трудио Николаус Бахлер за ову представу. Ми смо радили у време најгоре короне, кад још није било ни вакцине ни брзих тестова. Мислим живели смо ко у неком споредном свемиру са свакодневним тестирањима и све време смо се надали да ћемо можда то направити пред публиком и кад је отприлике било четрнаест дана пре премијере било јасно да за то апсолутно нема шансе. Онда сам ја рекла ако нема публике, не може бити крај tutto nel mondo è burla (све на свету је шала). Не могу то направит овако и онда смо дошли до тог концепта који је заправо један од најгрознијих и најтужнијих крајева једне представе које сам у животу направила. Снимили смо људе на мобител, комплетно финале опере смо снимили да буде на један монитор, као Zoom конференција, а сва она маса људи која је радила ту представу - гардеробери, техника, пјевачи, плесачи, су полако долазили на сцену и нису имали коме да се поклоне и то је факат. (Матеја почиње да плаче.) Ево, и сада плачем када се тога сетим. Знате што, ја мислим да ће театра бити увек, мислим да нема шансе да га нема, али не знам да ли ће бити у облику кога знамо данас. Толико пута је већ кроз историју промјенио начин, приступ и методе са којима прилази људима да је могуће да ће, без обзира на сву електронику, опстати и даље, али вероватно не у том облику кога познајемо данас, ту у грађанској црној кутији. То мислим да ће полако отићи на сметлиште хисторије, зато што не вјерујем да ће државе опстати на тај начин са тим. Како ви зовете расветљенство?
Младен: Просветитељство.
Матеја: Да, мислим да је та просветитељска концепција државе, где држава културу, школство, здравство, катастар и пензионо држи на буџету, то ће отићи к врагу врло, врло брзо, али апсолутно немам никакву сумњу да ће позориште опстати и даље и да ће зачуђивати и очаравати директним контактом тог који наступа и који гледа. У томе је и магија и лек и весеље и здравље и чудо.
Младен: (Оклевајући.) Имам још једно питање које је невезано за само позориште… Моја колегиница је нашла да сте раније, на почетку каријере, заправо наступали на суботичком фестивалу као кантауторка и да је уредник фестивала Вита Симудрић рекао да можете да будете југословенска Џони Мичел? Како сада гледате…
Матеја: Вита сере!
(Младен се грохотом смеје.)
Матеја: Не, он је тако...
Младен: Да ли се и даље бавите музиком или..?
Матеја: Јоој, драги мој то је било пресмјешно, пресмјешно. Ја сам дошла на тај фестивал са својом гитаром и истина је да је Томаж Довицен рекао Давору Ленгеру да сам ја некаква словеначка Џони Мичел. Правило је било да ако немаш бенд да те тај фестивалски бенд прати. То је резултирало томе да ја нисам препознала свој властити комад јер Давор направио џез аранжман за цуру из села која је знала четири акорда и још ми је у финалу показивао упаде у мој властити комад. Најстрашније и најлепше у целој тој причи јесте то што је то био фестивал југословенске омладине, како је било битно да свака република добије једну награду, па је тако мени запала награда за интерпретацију и са оних росних осамнаест. Доживела сам то да ми је комплетна спортска дворана звиждала, мислим, па мени се чинило као сатима. То је био почетак новог вала, а ја сам дошла са неким срањем које је требало личити на Џони Мичел, а нисам знала ни сама то отпјеват. Ужасно ми је драго да сам то урадила. Тада ми није било лијепо, али данас када на то гледам уназад, сретна сам што сам ушла у Југославију јако млада, што сам упознала феноменалне људе од Вите, Пере Зупца, Мике Антића, дечка из Идола, дечка из Хаустора, дечка из Врућег ветра… То је један феноменалан период мог живота, али хвала Богу, доста брзо сам схватила да са три акорда, не можеш баш бити добар музичар. Једном ми је један мој пријатељ рекао: ,,Теки, ти никада нећеш бити звијезда јер у публици увек нађеш она два који су тамо залутали, а заборавиш на нас који смо ту дошли због тебе.” Тако некако нисам баш за прве редове, али како ме то та бина апсолутно затровала, јер је то била права реч, само сам отишла међу људе са друге стране.
End meeting
