ZOOM MEETING ID: „Mateja Koležnik“

Start meeting

Video on

Join audio

 

Mladen: Moram prvo da Vas pitam, jel to iza na polici iza Vas leksikon YU mitologije?

Mateja: A šta bi bilo drugo? Normalno da da. (smeh)

Mladen: Jel ste dobro?

Mateja: Umorna sam kao pas, zato što je bila premijera pre dva dana i onda sam vozila juče kao kreten, k'o svi gaše iz Nemačke i Švicarske prema našem delu Evrope, pa onda karavanke, pa gužve, pa stojimo. Sada perem kao kreten i imam temperaturu. Logično, sve kao i uvek.

Mladen: A odakle se javljate sada, jel ste u Sloveniji ili?

Mateja: Da, u Sloveniji. 

Mladen: Aha, pa dobro onda. Niste nam daleko.

Mateja: Ne.

Mladen: Da. Ja sam sakupio pitanja. Imamo pitanja za naš blog, kao i za jedan intervju koji će biti objavljen u medijima posebno, pa ako hoćete možemo da krenemo sa tim.

Mateja: Može, kako god vi znate da mora biti, samo, jel Vam smeta da ja govorim nešto što je između srpsko-hrvatskog kojeg sam učila u školi, pa hrvatskog, pa mog dijalekta iz mog rodnog kraja, pa sve nešto čudno. 

Mladen: Naravno. Nažalost, ja ne govorim slovenački.

Mateja: Može onda ovako, da. 

(Pauza.)

Mladen: Moram da Vam kažem, predstava je kod nas već rasprodata.

Mateja: I joooooj!

Mladen: Jeste, jeste. Znači biće puno Jugoslovensko dramsko pozorište, već je nekoliko dana kako nema karata za predstavu i publiku stvarno zanima.

(Mladen uzima papir sa pitanjima.)

Imali smo nekoliko konferencija za medije i svi su čitali… (Shvati da to sigurno nije istina i ispravi se.) Mislim, većina je čitala Decu sunca i smatraju neobičnim izmeštanje radnje u šezdesete godine prošlog veka.

Miona: Kada ste Vi zapravo čitali ,,Decu sunca” i pomislili - pa ovo bi mogle da budu šezdesete godine?

Mateja: Nisu šezdesete, ja mislim da to nisu šezdesete uopće, nego je na neku foru Ana Savić Geca napravila kostime koji mogu biti dvadesete, po tome kako je uzimala te uzorke, kako je birala te uzorke za sluge, pa uzorke za žene... Zapravo su malo više bile tridesete nego šezdesete. Ali ja sa Anom Savić Gecom već dugo radim ovako - da ono što se napravi bude nekakav retro future ili ne znam ni kako to da kažem, jer su neki krojevi, baš krojevi od nekih haljina koje žene nose, nekih pregača, iz dvadesetih, nešto iz četrdesetih, nešto iz osamdesetih, pa s tim tako nekako napraviš dvadeseto stoljeće, a nije. Možda se po nekim fotkama čita da su šezdesete, ali šezdesete nam nisu bile u nikakvom goal-u, a nisu i nekako me to čudi, zato što ni frizure nisu to, možda su po nekim uzorcima prepoznali, ali ne, to je samo, samo je nekako dvadeseti vek. To je to.

Ana: Revolucija 1905. godine u Rusiji i period kontra kulture 60-ih godina predstavljaju dva različita modela pristupu revoluciji. Kakve su mogućnosti revolucije i da li nama istorijski poznati modeli revolucije danas uopšte mogu da vode ozbiljnim društvenim promenama?

Mateja: Pazi, teško je meni odgovarati na ovo, ja apsolutno mislim da će se desiti sranje.

(Smeh, glasniji nego na početku.)

Mladen: Nažalost dijelim mišljenje.

Mateja: Da, mislim da je to dosta jasno, ali je, kakvo će to sranje biti, ja mislim da niko od nas nema pojma, nekako se poklapaju sve te stvari koje uvek dovedu do nekih novih geo-političkih situacija. Ja bih kao prvo zapravo izvukla Četvrtu industrijsku revoluciju koja je, kao i svaka industrijska revolucija, nekako pomaknula geo-političke sile, na neka druga mjesta, a mislim da će se promeniti na način na koji barem mi, ako se ubrajamo u zapadnu kulturu, nemamo pojma šta će se desiti. Ono što sam ja sigurna je da je kraj dominacije zapadnih civilizacija, pa sad da li govorimo o Americi, Evropi, manje više su to sada sve ista govna, ali je, ali je, mislim da je to što nas čeka... Ja premalo znam, premalo sam se time bavila, a iskreno i prestara sam da bi mi to još uvek bio interes. Meni je interes samo još naći zemlju koja ima toliko jak javni sektor da ću moći naći dobre bolnice jer me to sada iščekuje u toj trećoj univerzi, ali ono što je apsolutno jasno je da nas neka teška promena čeka i da, ja mislim da se za nas neće završiti dobro. Na ovim prostorima sigurno ne. 

Ana: „Deca sunca“ za Gorkog predstavljaju privilegovane - umetnike i intelektualce. Oni su nesvesni i egocentrični. Izmeštanjem iz okvira ruske revolucije menja se i pozicija privilegovanih. Ko su Vaša deca sunca?

Mateja: Znate što, ako krenemo još jednom od Gorkog, ono što je zanimljivo u tom tekstu jeste da je bio pisan, da ga je on napisao u osam dana potpuno ljut na društvenu klasu kojoj je pripadao a to su zapravo bili plemići zato što im je nekako zamjerao to da nisu svjesni promena koje će doći, da nisu svjesni svojih privilegija i da nisu svjesni toga da bi neke stvari morali pomaknuti i shvatiti da ništa više neće biti onako kao što je bilo. I njihovo ponašanje, s obzirom na to da sam puno puta pročitala taj tekst jer sam morala, moram reći da je mentalni sklop i ponašanje evropskog srednjeg sloja apsolutno isto. Mi nemamo pojma da svi ti privilegiji, da sve to šta mislimo da su naša prava, da su to privilegiji koje je neko izborio uverenjem i krvlju, a nama sve to dođe kao dobro jutro k'o, ne znam, kao sunce zalazi i izlazi, kako god. Tako da je meni taj tekst bio fascinanatan koliko zapravo uopće ne trebamo prilagođavat ili adaptirat ili približavat mentalni sklop junaka današnjem srednjem sloju. I ako sada govorimo o srednjoj klasi, što je zapravo naša publika, i ako govorimo o malograđanima gdje se manje više ubrajamo svi, pa čak i umjetnici bez obzira koliko oni ne bi željeli biti to... Mislim da svi ovisimo samo o tome koliko dugo će izdržati javni sektor. Zato što ako pogledate, ako bacimo oko na kompletan svijet, relevantno kazalište ili pozorište ili gledališče ili teatar, imaju samo zemlje koje to drže na budžetu i to je oduvek tako bilo. Ili je to podupirao neki kralj ili neka kraljica ili neki car ili je to radila država. Sve ostalo, ono što je nama ostalo, sve ostalo su zapravo vašarske grupe koje rade farse i blizu su tarotu i hipnozi i tim sranjima, znači zabava, a ne to klasično građansko pozorište/kazalište koje mora biti na budžetu. Mi smo jednostavno preskupi da bi se isplatili sami i u onom trenutku kada države već neće imati interes da podupiru tu granu umjetnosti ili kada više neće imati para za to, u onom trenutku će taj tip teatra koji znamo sada već više od, ajmo reć, više od 3 generacije ili, koliko, da izračunamo... 150 godina sigurno. To će propast, toga više neće biti. 

Miona: A kakvo je uopšte vaše iskustvo, pošto ste radili u različitim zemljama uključujući i one u kojima se pozorište finansira javno, da li mislite da takav način finansiranja pozorišta i generalno pozorišne umetnosti može da opstane u ovom kapitalizmu, ili će i kapitalizam da umre pa ćemo smisliti nešto novo?

Ana: Kakva je uloga i status umetnika danas a kakav status pozorišne publike koja može da priušti karte za pozorište? Koja grupa je nesvesna stvarnosti - društvenih, klimatskih i političkih kriza?

Mateja: To su sada jako teška pitanja za umornu ženu u menopauzi. Ne znam ja te odgovore. Ono što mogu reći, mislim, ne mogu mislit tako daleko, ali ono što znam recimo ako država ne da, nema para, nema interesa za to podupiranje ove vrste umetnosti, onda ta grana propadne. Recimo, ono što je zanimljivo je, videćete u podeli imam tri glumca iz Nizozemske. Nisu Njemci Njemci, nego su iz Nizozemske zato što su kod njih, bez obzira na to kol'ko je to bogata država, maknuli kazališta iz budžeta i ljudi su naprosto ostali bez posla. I kako im je intendant u ovoj kući u Bohumu rodom isto Nizozemac, povukao ih je, naučili su isto njemački i izuzetno su sretni da su na plati i izuzetno su sretni da rade tekstove i predstave koje ne govore samo, koje nemaju samo naslove ,,Žene su sa Venere, muškarci su sa Marsa”, ,,Beži od žene”, ,,Kurva” i ne znam sve ove, ove polu-vašarske teme koje se inače postavljaju… A inače, ono što mislim da je najbitnije je da dok imamo ansambl i dok imamo budžet nismo ograničeni na mali broj glumaca koji mogu da stanu u kombi zajedno sa scenografijom, jer samo se na taj način kazalište isplati. Samo na taj način možeš vratiti uloženu lovu kartama. 

Ana: Specifičan dizajn prostora, scenografija Rajmunda Orfea Vojta, sa kojim redovno sarađujete, prikazuje prostor jedne salonske kuće koja kao da je isečena nožem. Koja ideja stoji iza hiperrealističnog a ipak na određen način iskrivljenog i oneobičenog prostora?

Mateja: S obzirom na to da Gorki ima, za razliku od Čehova, jako puno scena koje su užasno kratke - njegove scene ne traju ni dve minute! Hajde, maksimalno četiri. One koje su glavne scene su možda pet minuta. Ja volim pasaže, nekako ih moram napraviti u protoku i tako smo napravili scenografiju koja je zapravo sastavljena iz dva dijela. Dvije cevi, dva hodnika sa jednim kutom koji dolazi dosta prema rampi tako da ako zaustaviš akciju tamo to bi pa skoro bio close up. I ono što ne znam da li će publika uopće da primeti je to da glumci zapravo plešu tu predstavu. Užasno je bitno da taj koji je krenuo po stepenicama dođe do ćoška točno u trenutku kada i ovaj koji ide iz verande. Kada je krenuo ovaj iz verande moraju se naći ovdje, bez čekanja. To treba izgledat slučajno. Ako su ušli sa različitim tempom, neće se naći na tom mestu gdje bi trebali, nego dva, tri metra preduboko. Opet, ako zakasne ili ubrzaju, srušit će ritam i scenu nekoga ko je došao na vrata. To je predstava gdje niko nije u bifeu nego svi zapravo svo vrijeme prate ritam po monitorima. Točno znaju u kom tempu trebaju izaći, kol'ko zapravo moraju preuzeti tempo kolega koji izlaze i prilagoditi tempo nekome koji će doći na scenu iza njih. Tako da je što se mizanscenskog principa tiče, užasno komplicirana predstava. Ona izgleda gledaocu kao ništa, zato što se svo vrijeme događa u hodu, ljudi moraju odigrat svoju scenu od ulaznih vratiju do vratiju laboratorije, pa onda od stepenica do verande, i nema stajanja, nego je - piči brate, pa u tempu izgovori sve rečenice.

Mladen: Super.                     

Ana: Posmatrajući fotografije, čini se da predstava „Deca sunca“ podseća na slike Edvarda Hopera. Glumci su okrenuti ka zidu ili jedan od drugog. Koji stil igre se uspostavlja iz estetike alijenacije?

(Neprijatna tišina.)

Mateja: Hmmmm...

Mladen: Jeste li uopšte razmišljali o Hoperu ili ne?

Mateja: Da, apsolutno. Puno puta je meni Hoper bio inspiracija. Zaista puno puta. Ja teško definiram svoj stil. Puno puta sam čula da je to stari, konvencionalan ili muzejski tip teatra, ali ono što je meni bitno, ono što ja volim gledati je teatar koji veoma sliči filmu. Zato je jako puno ljudi okrenutih leđima, nisu svi okrenuti prema publici. Znači nekako sve te mizanscenske situacije zatvaram unutar prostora i jako jako rijetko otvaram četvrti zid. Glumci glume unutar prostora i glume međusobno i sa svojim partnerima kao da publike nema. Zato ih stavljam na mikrofone, da ne moraju pritiskati, da ne moraju vikati toliko, da se ne moraju okretati prema publici da replika dođe do zadnjeg reda, da ne moraju biti glasniji. Zašto bi bili glasniji ako im partner stoji metar i pol od njih? Ja nekako volim to - mislim da su to sada nazvali hiperrealizam. Ja volim hiperrealizam, pogotovo ako su teme takve koje dotiču današnje vrijeme, čak i više nego što bi čovjek želio.

Ana: U više intervjua nazivate Vaš metod rada neurotičnim, dok kritike Vaših predstava govore o minucioznom radu sa glumcima. Kakav je Vaš pristup radu sa glumcima?

Mateja: Pa jeste neurotičan. Ruku na srce, ja sam više dijagnoza nego što sam redatelj. Ja nekako ne mogu postaviti mizanscen, ne vidim sliku dok ne razumem sve likove, dok ne razumem njihove motivacije i u tome sam dosta opsesivna. Što se njemačkog govornog prostora tiče, oni su dosta navikli na ilustriranje, ja bih to tako nazvala. Kod Njemaca je dosta bitno da se razume fabula, funkcija lika. Zato su srpski glumci carevi, jer im je bitno. Glumac koji predstavlja neki lik na sceni je relevantan, nije samo u funkciji, već ima svoj život. On treba biti plastičan, izvajan - da ima i kosti i kožu i krv i meso i sve. Zato sam u svom poslu na tim govornim prostorima vrlo specifična, jer dok sam radila na prostorima naše bivše države ili države u kojoj sam rođena, svi su me smatrali švapskim redateljem, zato što jako stremim ka konceptu, zato što mi je bitna priča, nekako sam štreber. A sada kada sam došla na te njemačke prostore osjećam koliko sam Balkanka, jer me apsolutno izlude kad ilustriraju, pa se onda jako trudim različitim metodama da ih prisilim na to da budu relevantni sebi i publici, a najviše meni, kao prvom gledatelju.

Ana: Pri postavci „Dece sunca“ niste izbacili nijednog sporednog lika, niti je jedan glumac igrao više uloga, iako je takva vrsta dramaturške adaptacije popularna iz, čini se, čisto produkcionih razloga. Zbog čega je važno da su prisutni svi sporedni likovi?

Mateja: Moje iskustvo je da kada radiš autora koji zapravo pravi nekakvu, hajmo reći, socijalno-društvenu sliku nekog vremena i ako je autor pametan da je pokrio sve slojeve tog društva, ne moraš biti budala pa da ih brišeš. Moja želja je bila da se pokaže ko su ti ljudi, bez obzira koliko su zapravo dragi i smiješni u tome, šta ih fura, šta su njihove motivacije koje su zapravo svijetle i ljepe. Kako nemaju pojma da za njih brinu neki ljudi koji ih uopće ne doživljavaju. Ne znaju ni njihova imena! Ne znam da li je kod vas postajala ona reklama za Milka čokoladu, gde veverice zavijaju čokolade. Na neku foru je to ta privilegovanost o kojoj govorim. Zato sam zadržala sve likove. Gorki je kao socijalista, kao kritičan pisac jednostavno samo napravio prorez kroz društvo i zato mi je bilo važno da zadržim sve likove. 

Miona: Ako govorimo o slovenačkom pozorištu, na Bitefu smo proteklih godina imali veliki broj predstava iz Slovenije. Prošle godine samo imali smo dvije predstave, Žiga Divjak je bio sa jednom predstavom, Nina Rajić Kranjac sa drugom predstavom „Solo“, koja je na kraju i uzela jednu od glavnih nagrada festivala.

Mateja: Znam.

Mladen: Kako uopšte Vi vidite slovenački teatar, nekako se čini da se toliko toga uzbudljivog, bar nama odavde, čini nam se da postoji mnogo toga uzbudljivog što se tamo dešava.

Mateja: Ja mislim da je to nekako, od moje mladosti pa nadalje, uvek bilo tako da je slovenački teatar važio kao redateljski teatar, uvek smo mi imali strahovito jake i dosta različite režijske poetike. Ako se sećamo Sterijinog pozorja, uvek je bilo tako da su Slovenci dobijali pohvale za koncept, a Srbi su uzimali glumačke nagrade i njima smo se fakat divili. I ono što je Nina Rajić, koja je, možda baš iz toga što je i jedno i drugo, izuzetna mješavina, strahovito široka, fenomenalna cura koju volim i poštujem. Ali da, Slovenci još uvek nekako, bez obzira na to da imamo skoro deset puta manje para nego što smo ih imali kad sam ja bila Nininih godina, još uvek imamo strahovito jaku tradiciju režijskih poetika.

Mladen: U nekom od intervjua koje sam pročitao, kazali ste kako ste stasavali kao rediteljka na brojnim festivalima uključujući i Bitef. S kojom sad emocijom dolazite na Bitef? Ovo je prvi put, ako se ne varam, da se takmičite na Bitefu.

Mateja: Da. Sa strahom... Uopšte nema dileme kako dolazim, sa ogromnom tremom. Kako bih dolazila drukčije? Sa ludim poštovanjem, normalno i sa ponosom. Ponos i veselje, to nekako guram sa strane, ali uglavnom sa tremom. To je za vreme moje mladosti bio festival koji je bio prozor u svet. I nikad neću zaboraviti razgovore sa Jovanom Ćirilovom na Borštnikovom srečanju. On je bio jedan fenomenalan demokratičan vizionar koji mi je jako puno značio. Tako da što se mene tiče, da nema Bitefa, ne bih razumela koliko različitih poetika može postojati u isto vreme na svetu. Tako da to je jedan od bitnih postulata moje karijere, Bitef.

Miona: A ove godine je slogan „Snago ne pristaj da budeš nečija“, pa me zanima šta je za Vas snaga. Odakle Vi crpite snagu?

Mateja: Što sam starija, sve manje iz sebe, a sve više iz interakcija sa drugim ljudima.

Mislim da je to odlika četvrte revolucije industrije da smo zaboravili da smo jaki samo ako nas ima više, da smo živi i zdravi samo ako živimo u društvu i da smo pametni i jaki samo ako znamo voditi tolerantan dijalog, a toga je sve manje i manje i manje. S jedne strane me to plaši, s druge strane si govorim „dobro Mateja stara si, vremena se menjaju, tako je govorila i tvoja baka“.

Ana: Na internetu je moguće naći kraj opere „Falstaf“ koju ste režirali tokom epidemije korona virusa koji postavlja dosta pitanja o budućnosti i svrsi teatra. Sam kraj predstave je prikaz Zoom snimka muzičkog ansambla tokom kojeg svi izvođači izlaze na scenu sa maskama, zajedno sa dirigentom, dok ispred orkestar stoji, držeći instrumente. Ovaj snažan postupak je pojačan Verdijevim tekstom - svi smo nasamareni. Kakva je budućnost i svrha pozorišta za Vas u ovom trenutku?

Mateja: Pa kad već govorimo o Falstafu, ja ne znam da li se ikad i jedan intendant toliko trudio da predstava izađe pred publiku, kao što se trudio Nikolaus Bahler za ovu predstavu. Mi smo radili u vreme najgore korone, kad još nije bilo ni vakcine ni brzih testova. Mislim živeli smo ko u nekom sporednom svemiru sa svakodnevnim testiranjima i sve vreme smo se nadali da ćemo možda to napraviti pred publikom i kad je otprilike bilo četrnaest dana pre premijere bilo jasno da za to apsolutno nema šanse. Onda sam ja rekla ako nema publike, ne može biti kraj tutto nel mondo è burla (sve na svetu je šala). Ne mogu to napravit ovako i onda smo došli do tog koncepta koji je zapravo jedan od najgroznijih i najtužnijih krajeva jedne predstave koje sam u životu napravila. Snimili smo ljude na mobitel, kompletno finale opere smo snimili da bude na jedan monitor, kao Zoom konferencija, a sva ona masa ljudi koja je radila tu predstavu - garderoberi, tehnika, pjevači, plesači, su polako dolazili na scenu i nisu imali kome da se poklone i to je fakat. (Mateja počinje da plače.) Evo, i sada plačem kada se toga setim. Znate što, ja mislim da će teatra biti uvek, mislim da nema šanse da ga nema, ali ne znam da li će biti u obliku koga znamo danas. Toliko puta je već kroz istoriju promjenio način, pristup i metode sa kojima prilazi ljudima da je moguće da će, bez obzira na svu elektroniku, opstati i dalje, ali verovatno ne u tom obliku koga poznajemo danas, tu u građanskoj crnoj kutiji. To mislim da će polako otići na smetlište historije, zato što ne vjerujem da će države opstati na taj način sa tim. Kako vi zovete rasvetljenstvo?

Mladen: Prosvetiteljstvo.

Mateja: Da, mislim da je ta prosvetiteljska koncepcija države, gde država kulturu, školstvo, zdravstvo, katastar i penziono drži na budžetu, to će otići k vragu vrlo, vrlo brzo, ali apsolutno nemam nikakvu sumnju da će pozorište opstati i dalje i da će začuđivati i očaravati direktnim kontaktom tog koji nastupa i koji gleda. U tome je i magija i lek i veselje i zdravlje i čudo.

Mladen: (Oklevajući.) Imam još jedno pitanje koje je nevezano za samo pozorište… Moja koleginica je našla da ste ranije, na početku karijere, zapravo nastupali na subotičkom festivalu kao kantautorka i da je urednik festivala Vita Simudrić rekao da možete da budete jugoslovenska Džoni Mičel? Kako sada gledate…

Mateja: Vita sere!          

(Mladen se grohotom smeje.)

Mateja: Ne, on je tako...

Mladen: Da li se i dalje bavite muzikom ili..?      

Mateja: Jooj, dragi moj to je bilo presmješno, presmješno. Ja sam došla na taj festival sa svojom gitarom i istina je da je Tomaž Dovicen rekao Davoru Lengeru da sam ja nekakva slovenačka Džoni Mičel. Pravilo je bilo da ako nemaš bend da te taj festivalski bend prati. To je rezultiralo tome da ja nisam prepoznala svoj vlastiti komad jer Davor napravio džez aranžman za curu iz sela koja je znala četiri akorda i još mi je u finalu pokazivao upade u moj vlastiti komad. Najstrašnije i najlepše u celoj toj priči jeste to što je to bio festival jugoslovenske omladine, kako je bilo bitno da svaka republika dobije jednu nagradu, pa je tako meni zapala nagrada za interpretaciju i sa onih rosnih osamnaest.  Doživela sam to da mi je kompletna sportska dvorana zviždala, mislim, pa meni se činilo kao satima.  To je bio početak novog vala, a ja sam došla sa nekim sranjem koje je trebalo ličiti na Džoni Mičel, a nisam znala ni sama to otpjevat. Užasno mi je drago da sam to uradila. Tada mi nije bilo lijepo, ali danas kada na to gledam unazad, sretna sam što sam ušla u Jugoslaviju jako mlada, što sam upoznala fenomenalne ljude od Vite, Pere Zupca, Mike Antića, dečka iz Idola, dečka iz Haustora, dečka iz Vrućeg vetra… To je jedan fenomenalan period mog života, ali hvala Bogu, dosta brzo sam shvatila da sa tri akorda, ne možeš baš biti dobar muzičar. Jednom mi je jedan moj prijatelj rekao: ,,Teki, ti nikada nećeš biti zvijezda jer u publici uvek nađeš ona dva koji su tamo zalutali, a zaboraviš na nas koji smo tu došli zbog tebe.”  Tako nekako nisam baš za prve redove, ali kako me to ta bina apsolutno zatrovala, jer je to bila prava reč, samo sam otišla među ljude sa druge strane.

End meeting