Распевана младост је имала премијеру на фестивалу чији је концепт у средишту имао две миграције у Мађарску - једну Грка педесетих година, и другу, скорашњу, у којој су махом биле избеглице са Блиског Истока или из Африке. Да ли је то била почетна тачка у стварању представе или је позив Трафо фестивала дошао касније? Како су изгледале прве фазе овог процеса, шта је била прва идеја и ко је дошао до ње?
Бенце: Фестивал је, заправо, био само о Грцима који су тражили азил. Скорашња фаза са емигрантима је само индиректна повезаност, на коју су сви помислили. Ипак, овај фестивал се фокусирао искључиво на Грке јер је то било потпуно другачије, а држава је била отворенија по том питању. Такође су добили ксенофобске реакције, тако да на крају, није било толико различито. Ми смо добили позив од Трафо фестивала, уз који је дошао и његов оквир. Различите групе су из различитих углова пришле овој теми о Грцима из педесетих.
Представа почиње цитатом Виктора Орбана у ком говори о намери да се политички систем угради у културну еру.
Мате: Тако је, она је приказана на екрану, још и пре него што певачи уђу на сцену.
Цитати које користите за либрето, да ли сте њих сакупљали, можда у неком фолдеру током година са идејом да ће те их искористити у неком тренутку или сте почели да истражујете када сте се одлучили за представу, размишљајући о дешавањима у јавности?
Бенце: Помешано је, јер иако нисмо имали никакав фолдер пре почетка, ипак смо очигледно прочитали много чланака о огромној културној промени у Мађарској. Један од главних разлога зашто смо желели да отпочнемо овај пројекат јесте чињеница да смо уочили неке спорије промене у првој деценији овог Система националне кооперације, како га назива Виктор Орбан. Он је објавио да ће бити много великих промена у блиској будућности. Када смо започели пројекат, већ смо осетили да су почеле. Радили смо на овом пројекту, чини ми се, више од годину дана, тако да смо имали времена да прикупимо цитате и да интервјуишемо људе.
Јудит: Овај цитат није нешто што смо морали да откријемо, о њему се већ много причало у медијима, поготово у сфери културе, јер је тако отворено приказивао смер у ком ће политички систем кренути. Тако су Орбан, његова партија, његови следбеници, показали да ће наставити да граде ову културну еру, која је још више од политичког система који су до тад отприлике довршили.
Рекло би се да су политика и култура међусобно прожете током историје. На пример, Културна револуција у Кини. Као да се све дешава у циклусима. Изгледа да се управо ови циклуси намећу као закључак и након ваше изведбе. Да ли уметници треба да прихвате овакве промене или да им се одупру?
Јудит: Мислим да покушај да се промени култура или да се изграде културни наративи подразумева да се буде у првим редовима за стицање и задржавање моћи. Само је питање врсте наратива, шта лежи у срцу тих наратива? Да ли су те идеје нешто са чим можемо да се идентификујемо, што можемо да подржимо, или пак нешто чему би требало да се супроставимо. Сматрам да тако уметници, а и људи уопште, треба да реагују на овакве промене. Постоји нека врста структуре, један затворен оквир у ком живимо и функционишемо, и као људи, и као различите групе људи. Али треба да идентификујемо какве идеје постоје у сржи тих система. Понекад су оне субверзивне, сакривене, а некад и врло очигледне.
Мате: Да, потпуно се слажем. Мислим да није питање прихватања или неприхватања ових промена, већ је више о томе шта смо урадили и да ли смо препознали ове промене, јер могу бити врло суптилне, сакривене, умотане у нешто слатко и плишано. Треба погледати у дубину ових промена, реаговати на њих или им се супротставити. Тако видим положај уметника.Које су разлике између положаја уметника онда и сада? Да ли се положај уметника у друштву и како га то друштво види променило у односу на педесете године?
Јудит: Није толико опасно изразити критику као што је то било педесетих. Тако да је, очигледно, ситуација врло различита, али су неке ствари сличне. За мене, најважније је своје јасне критеријуме. Систем културе има утицај на вас, чак иако сте потпуно против истог. Лежи у начину вашег размишљања. То је оно што нас је веома заинтересовало током рада на представи.
Бенце: Такође, ова званична владина култура ангажује подједнако уметнике данас као што је то било педесетих година. У представи говоримо о Агамемнону Макрису или Мемосу Макрису, грчком уметнику који је живео у Мађарској. Био је део званичне културе и израђивао статуе за јавне просторе. Желели смо да сазнамо о чему је размишљао и зашто је хтео да подржи овај систем.
Кад помињемо Агамнона, шта мислите, какав живот би он имао данас као уметник? Какав би био његов положај у 21. веку и да ли би био прихваћен на исти начин у Мађарској?
Мате: Да, чињеница да није рођен у Мађарској би дефинивно учинила његову ситуацију лошијом. Не би нужно био мађарски државаљанин. Али као уметник, и даље би вероватно имао избор да изгради каријеру засновану на оном типу уметности који је погодан за садашњу естетику владе или да, наравно, иде против ње.
Али са том опцијом, учинио би своју ситацију још тежом - био би странац у држави која примарно подржава мађарску уметност, која подразумева мађарске корене и традицију. Наравно, уметност је много богатија од тога. Постоје стотине, хиљаде уметника који размишљају у другим правцима. Они с тога наилазе на више препрека јер су им теме више експерименталне, па морају да их учине прихватљивим за систем. У том смислу би он имао доста проблема.
Уметност је дефинитво мање униформна него у педесетим годинама. Сада нема неког строгог оквира којег уметник мора да се придржава. Ипак, постоје захтеви на нивоу етике. Постоји избор. Отприлике као да бирамо да ли ћемо се приклонити и имати стабилну каријеру у оквирима Националног система сарадње, или ћемо радити нешто што није у складу са њим.
Представа се играла у Мађарској али и у иностранству. Да ли је публика имала различита тумачења? Како су гледаоци реаговали на саму причу и тему?
Мате: Мађарску публику, која није навикла да види све тако експлицитно политички приказано у позоришту, природно је привукао политички аспект, т.ј. актуелност и релевантност свега што је на политичком нивоу. А у иностранству, где не знају нужно детаљно све о политици и новом систему који се гради у Мађарској, усуђујем се да кажем да су се више фокусирали на само драмско дело. Пронашли су глобално значење у свим темама које смо извукли на површину, налазећи релевантност и за себе саме, а не само за Мађаре.
Сматрам да би морала да постоји јасна разлика између ова два гледишта, јер многа имена која смо споменули у представи, као и извори цитата, неће рећи ништа, или готово ништа, публици у иностранству. Зато су се они више фокусирали на музику, на драматургију, кореографију, на све спољашње факторе, самостално декодирали поруке и покушавали да дођу до поруке која је глобална и не тиче се искључиво мађарске политике.
Када говоримо о мађарској историји, ова култура је једна од ретких која је преживела пост-социјалистички период. Како је ваша генерација реаговала на све што се десило после Другог светског рата?
Бенце: Тешко је говорити у име читаве генерације јер је Мађарска изузетно подељена, кад је реч о политици. Мислим да су неки из наше генерације покушавали да пронађу примере праве левице у социјализму. Остали, и то већи део генерације, просто види једну демонску силу која је зграбила Мађарску на пола века и не желе да улазе у детаље. Можда је управо зато могуће то што владајућа партија преузима много тога из овог доба. Чак и они га представљају као архинепријатеља или некакву митску опозицију. Стално говоре како су уништили левицу у Мађарској, а користе многе исте тактике.
Наш овогодишњи слоган је ,,Снаго, не пристај да будеш нечија”, што је стих из песме младе српске песникиње. Шта снага представља за вас? Да ли постоје одређена места одакле је црпите, или одређени људи? Да ли вам можда долази из уметности?
Јудит: За мене, снага значи чинити праву ствар, бити спреман да размислиш шта је исправно, бити спреман да саслушаш и да држиш ум отвореним.
Бенце: Испричаћу вам нешто лично. Увек сам био амбивалентан, увек сам имао помешана осећања кад је реч о снази. Још од средње школе сам покушавао да схватим како да изразим мужевност. У том периоду то већ треба да ти буде јасно, али за мене је представљало мистерију. Некако сам увек бојкотовао физичке вежбе снаге, јер сам се прибојавао да ћу ојачати, а то нисам желео. За мене је снага више унутрашње осећање. Не знам како бих то описао.
А наши певачи немају никакву подршку у огромним просторима као што су Трафо или Битеф театар, морају да певају без икаквих дигиталних помагала, нема никаквих елемената на сцени који би их учинили да изгледају веће - они су мале фигуре у великом простору. Зато морају да певају врло гласно, како би их сви чули. Али, певачи су заједно и имају једни друге, па могу да буду снажни, што и јесу.
Мате: Сматрам да снага има своју улогу у социјалним интеракцијама, у сваком односу, почевши од оних приватних, па све до политичких, где је реч о хијерархији моћи између партија и класа. Идеално место би било оно у ком се снага може претворити у нешто што не ствара неравноправност у друштву, већ му даје моћ. Идеално уређење је оно у ком се снага не користи за креирање друштвене неједнакости, већ се напаја из саме заједнице. У иделаном социјалном контексту или односу, снага укњучених страна не ствара неравнотежу. Наша је одговорност да ово покажемо, да то негујемо у себи и да покажемо снагу у односу на оно што је наизглед физички јаче од нас.
