Прошлог четвртка почетак Циркобалкане означен је представом 40-60, али и дочеком чији су важан део чинили кловнови, кокице и међународни аутобус који је дошао чак из Загреба.
Испред циркуског шатора је у сусрет куцама, деци, младима и старима ишао кловн певушећи: ,,Проговара мали крокодил из дубоке ријеке Нил /.../“ уз ритам бубња украшеног сунцокретом, а чија је удараљка повезана са кловновским ципелама. О да, добро сте чули - право музичко чудо!
Док су се сви смејуљили и играли уз веселу музику, ниоткуда се појавило још кловнова обучених у црно са црвенкастим носићима. Забављали су публику разним триковима и шалама, што је прерасло у представу за себе. Из групе се издвајао по који кловн и говорио у шта верује. - Верујем у траву! - рече једна девојка и нестаде. Већ трептај касније, видимо високу свилену ужад, колико и једно више дрво у комшијином дворишту, и њу како се игра облицима људског тела. Како се са дрвета мора сићи, тако се и наш извођач спушта низ уже, силази у стварни свет припремајући се за пут. Још један трептај, кад негде у даљини, појави се мини бус направљен вредним рукама наших циркузаната. Из аутобуса излази једна путница - говорница која тајанственим језиком пиштаљке гледаоцима жели добродошлицу и честита свечано отварање фестивала.
Бројна публика нестрпљиво улази у шатор и збуњено седа на клупе, зато што има много људи, а и зато што у публици седе два чудна човека - са кесама на глави!
Представа почиње - они се буде и покушавају да се провуку кроз масу и дођу до сцене носећи један стуб. Чин стављања кесе и сам наслов представе дају утисак обезличености која се касније шири на публику. У фигуративном смислу, тешко је када један човек не види шта ради, а камоли двојица; чиме се намеће питање да ли знамо шта радимо и онда када видимо? Одговор који нам ликови нуде није позитиван, јер у једном тренутку откривају своја лица и низ баналних радњи попут састављања дрвета и постављања кеса на гране се наставља.
Пошто лице отвара пут ка личности, време је представити јунаке. Они су 40 и 60, инспирисани чешком анимацијом ,,А је то“ или ,,Пат и Мат“ и Бекетовим делом ,,Чекајући Годоа“ што је приметно у одабиру израза, у комици и динамици између ликова која је некада такмичарски настројена. Чини се да је у њиховој радњи важна референца на Бекета. Шта значи изградња дрвета? Која је њихова мисија?
Мисија је, по свему судећи, мизија коју ни тајни агент Изи не би могао да реши, јер коначног кључа нема. У прилог нерешивости ситуације иде и део наступа када јунаци гледаоцима дају папирне кесе. Нико није сигуран шта се дешава и шта би требало радити, осим деце која врло добро знају шта се са кесама ради - па стављају се на главу. Укључивање публике у процес обезличавања имплицитно поручује да је она на истом месту као и уметници на сцени. Посматрачи сада физички не виде, али да ли су раније када је било могуће користити чуло вида заиста гледали даље од картонских стубова?
Отворени крај са смехом дочекан је громогласним аплаузом уз одушевљено захваљивање извођача Милана Манића и Горажда Осојника. Журка која је уследила најављује циклус дивних вечери и дружења за узрасте од 4-60+. У пиштајућем стилу путнице - говорнице поручујемо свима који су жељно ишчекивали прве наговештаје фестивала : ТдуТдуТдуТду Тду ТдуТдУ или, за оне који не знају - Добродошли на Циркобалкану, а и Битеф!
