Снаго, не пристај да будеш нечија, али, снаго, не напуштај ме. Ти си моја, и свачија, а не припадаш никоме. Ти си у мени, и у Јеленама, Анама, Дајани, Ивану, Јоани, Катарини, Марији, Мини, Олги, Ружици Ањи - мојој првој битефовској другарици и саборкињи, свима онима који ће ове године вредно и страствено пратити снаге које у Београд пристижу одасвуд. Снаго, ти си у свима који воле, или не, који гледају, слушају и читају, да би видели, чули и сазнали, ти си у позоришту и позориште је у теби.
И не пристај на апсолутно поседовање, и не престај да увек будеш ту.
Не престаје ни Битеф. Педесет седмо издање фестивала окупља, између осталог, тим блогера који чине, интерно звани, ветерани и свеже, нове снаге посвећених театрофила.
- Може ли снага да постоји без онога на коме или кроз кога бисмо је осјетили? Можемо ли је примијетити уопште ако није усредиштена у нечијем бивању, нечијој физичкој постојаности? Снага постаје снага када себе живи кроз облик, видљив и јасан. И када саму себе осјети кроз дјеловање тог неког. Облика.
Снажно кроз снагу постаје таквим, али снажно условљава постојање храбрости да ту снагу и окуси, да јој се понуди, не би ли она изабрала да му се отвори.
А Битеф је храбар. Мислим да се снага отвара храбрости овогодишњег скупа свјетоназора оних који су вјеровали у позоришно, у створено зарад надличне сврхе, а која је у служби људског у човјеку, често њему самом непознатог. Мислим да се отвара храбрости позоришног, оног што постоји док траје и брише се када више не постоји.
Мислим да ћемо облик те снаге и видјети. Да ћемо је осјетити. Колико нам она сама буде допустила. Или колико заслужимо, пред њом, битефовски дрском.
Дајана Јосиповић
Ове године, селекторски посао довршен је у оснаженом трију - Никита Миливојевић, Тијана Грумић и Ксенија Ђуровић одабрали су радове етаблираних, али у доброј мери и младих аутора и ауторки које прожима заједничка тематска линија - отпор, побуна и непристајање. За све ово потребна је неизмерна снага. Зато је за слоган савршено адекватан изабрани стих из песме Шума, плуг, јагорчевина Радмиле Петровић, песникиње која искреним, сензитивним и убитачним писањем отвара просторе за све снажнији, надолазећи ураган поетских гласова који обузима читалачку публику неслућеном брзином. Колико је тек снаге неопходно за стварање овакве поезије која, чини се, осваја брже и ефективније неголи поједине политичке снаге.
Снага, о којој говори стих, сада и слоган, престаје да бива алегоричном, поетском сликом на папиру, она јесте лајтмотив за којим трагамо одувек, у овим тренуцима веома интензивно, и надамо јој се више него ичему. Позориштем до снаге. Верујемо у њу и ишчекујемо је будно. Свом снагом до позоришта. Али не само то, охрабрујемо је у себи, заливамо у нашим двориштима или на терасама, садимо у парковима и намерно, као случајно, покоје семе овлаш испуштамо док корачамо бетонским стазама овог града.
Тако ћемо у главном програму имати прилику да видимо снажне уметнике и уметнице из Грчке, Литваније, Шведске, Белгије и Буркине Фасо, Немачке, Мађарске, али и оне домаће, чији су се радови испоставили веома релевантним и репрезентативним из перспективе селекторског тима.
Фестивал такође чини неизоставни пратећи програм предвођен Битеф Полифонијом и програмом савремене циркуске уметности Циркобалкана, као и Сусрети са ауторима овог пута са Аном Пинтер. А ове године посебно место заузима и предавање проф. др Ане Вујановић Од пролетеријата до прекаријата - и назад! у ком предавачица ставља у фокус занемарену, избрисану и затрту класну анализу уметности. О свим овим садржајима моћи ћете да читате на странама нашег блога. И не само њима - уједињени тим увелико распоређује снаге.
Током припрема овогодишњег издања, покренута је вишесмерна акција која отвара могућност за дијалог, почевши од питања какав нам Битеф треба. Битеф који укључује заједницу, и чује је. На друштвеним мрежама, најпре на Инстаграму, можете потражити одговоре на та питања, али најузбудљивије је оно које се, вероватно, отворило у сваком од нас који редовно пратимо и одрастамо, живимо и старимо уз театар и Битеф. Где смо ми у/на Битефу, а где он у нама?
На овај фестивал, један од најстаријих позоришних у Европи, стигао сам млад, сада већ пре десет година, можда и више, као студент Факултета политичких наука и позоришни аматер, у најлепшем смислу те речи, када сам од Анђелке и Ирене позајмио тада белу акредитацију за учеснике пратећег програма. Већ следеће године почео сам да активно радим на блогу.
Како бива, печење искуственог колача се почиње од директне комуникације с публиком, анкетирајући оне који су гледали представу. Слушали смо најразличитије ставове, идеје, а бележењем, дакле архивирањем утисака позориште се веома добро да прочитати и изучити, и оно најважније - упознају се људи, они који долазе гладни и који чине фестивал подједнако као аутори, извођачи, селектори и читав тим који стоји иза организације. Умножене снаге анкетара се збијају и полемишу, деле утиске о утисцима, прекуцавају их и прослеђују. У међувремену, успевају да испрате неизоставне разговоре са ауторима, приликом којих се постављају питања - основна делатност квалитетног позоришта, кажу. Одговори увек буду разноврсни. Неки нас изненаде, неки узбуде, неки инспиришу или испровоцирају, задиве и запање. О свему значајном, такође, блогери извештавају у редовима које пратите наредних дана на странама Битеф блога. А онда, посвећеношћу и искуством, стижу и привилегије - могућност непосредног, у неким случајевима чак и емотивног и веома оснажујућег разговора са самим ауторима тет-а-тет.
Лично сам имао прилику да упознам и водим разговор с неким од сјајних уметника и уметница после којих ми је постајало јасније како се гради, негује и унапређује арсенал за креирање убојитих дела која бивају селектована за овакав фестивал. Ти тренуци се памте и, без сумње, утичу на оне који се на било који начин баве уметношћу.
Ето, то све раде они чији се текстови читају и читаће се.
Битеф је у доброј мери, на разне начине, формирао мој не само позоришни, већ уопште естетско-етички укус, ако се етика уопште може третирати као укус. Отворио ме је, усмерио на критичност у анализи и сензибилисао за уважавање, разумевање и личне аспирације према разноврсним формама и изразима, али и препознавање и потенцијалне правце којим се може кренути, где све може да се стигне, каквим и коликим путевима. Ретко проходним и лагодним, али често плодоносним.
Кроз тих десет година, и сâм сам прошао кроз формалну драмску едукацију, активну партиципацију у оснивању независног позоришта, неформалну али веома квалитетну и систематичну, структурисану едукацију и праксу на пољу савременог плеса, кореографије и перформанса, а потом и на оснивање малог плесног колектива, док сам истовремено имао прилике да о свему томе учим и осећам, осматрам и упознајем специфичне уметничке перспективе кроз текућа издања Битеф фестивала.
У, за мене преломним тренуцима, гледао сам представе, перформативна дела и хибридне форме које су изнимно утицале на мој, увек лични рад у театру. Од главних програма који су нудили увид у мегаломанске пројекте, скупе продукцијске оквире, невероватно креативне интерпретације познатих прича, комада или сасвим нове, наоко једноставне ауторске приступе, преко дивних искустава на програмима Битеф полифоније, у којима сам се налазио на разним позицијама - као члан публике, извођач или део проширених уређивачких одбора, до представа и перформанса Циркобалкане, кроз које сам подробније упознавао уметничке форме које су ми биле далеке, неистражене или сасвим нове, самим тим инспиративне и изазовне.
- Слоганом: „Снаго, не пристај да будеш нечија!“ овогодишњи Битеф инспирише уметнике и све нас који волимо уметност да заједно скупимо снагу, заврнемо рукаве и отворених руку прихватимо и превазиђемо сваки изазов пред нама. Овогодишњи програм саткан од разноликих представа својом тематиком наглашава изазове са којима се сви сусрећемо, али нас, упркос њима, инспирише да наставимо с борбом и будемо снажни уочи бола.
Марија Ђорђевић
- Снага једног друштва је његов народ, култура његов гарант опстанка, а политика инструмент којим се све пређашње уређује и одржава. Где смо ми у овом систему? Јесмо ли мало побркали функције ових институција? Како мислимо да опстанемо ако извор нашег опстанка бива спутаван у својој функцији? Ако се искоришћава од стране инструмената?
Много је питања, мало одговора, зато култура мора да остане независна, и зато снаго не буди ничија и опстај!
Катарина Пејић
Снага, младост, љубав, земља, слобода, побуна, тело, жеља, прошлост, будућност, све од наведеног током најаве фестивала јесу речи, али и вредности за које се, мислим, још вреди борити. Само докле? И на који начин? Иако сви већ знамо да мора борба, умемо да постанемо уморни и безнадежни. Да ли квалитетно позориште ту може да помогне? Свакако. Да ли од позоришта треба то да очекујемо? Можда. Временом сам научио да не треба превише очекивати ни од кога или чега, посебно не од уметности, али се, некако, увек дешавало да ме нешто што радим или гледам подстакне да против учмалости, апатије, површности, безбриге, недостатка садржаја, одсуства снажне идеје и сличних опонената никад не посустајем и не предајем рунду, већ да истрајем у том дуелу обарања руку с деструктивним снагама. Јер је веома специфична конструктивна снага неопходна за смислену, проактивну и племениту борбу на бојном пољу какво је савремено позориште.
Док чекамо неке од понуђених солуција кроз представе које нам стижу, ништа нас не може зауставити у интимном промишљању и маштању о средствима којима се можемо служити како бисмо освојили, сачували или одбранили универзалне вредности с почетка овог пасуса на које свако од нас има своје, рођењем стечено, право.
- Проналазим снагу у мраку сале док гледам, учествујем, играм се… Моја снага је моја побуна. Мој покушај и моја борба да не одустанем и да не престанем да верујем.
Ана Григоровић
Закључујем и понављам - снаго, ти си у свима који воле, који гледају, слушају и читају, ти си у позоришту и позориште је у теби. И не пристај на апсолутно поседовање, и не престај да увек будеш ту.
За све којима си неопходна. А ми смо ти спремили букет јагорчевина.
