Можете ли да поделите своје почетне утиске и реакције када сте први пут прочитали Гидионов чвор? Шта је Вас као редитеља привукло овој драми?
Роберт: “Гидионов чвор” је изузетно потресна и узбудљива драма, први пут прочитао сам је у даху и осјетио сам дубоку емпатију према обје протагонистице, мајке и наставнице.Смрт младог, недужног човјека Гидиона, који није окусио све сокове живота, који је различит од својих вршњака, даровит, високо писмен и дубоко смислен дубоко ме ганула, изазвала у мени сјећања на дјетињство, на оне тренутке кад сам пожелио да ме нема, да не постојим.
Гидионов чвор је познат по свом интензивном и емоционално набијеном дијалогу између Корине и учитељице. Како сте приступили режирању тако осетљиве и моћне интеракције?
Роберт: На пробама с врсним глумицама и педагогињама на Академији за умјетност и културу у Осијеку доцентици докторици умјетности Катици Шубарић и асистентици Матеи Бублић које су уједно биле и моје студентице, нагласио сам како је потребно ову представу играти у аутентичном амбијенту - разреду. Такав смо модел игре и истраживали и тражили: једноставан и стваран. Рекох: ово је истинита и стварна прича, сјајно написана, требамо је подомаћити (будући да је америчка) и учинити својом причом.
Представа се бави разним горућим питањима у оквиру образовног система. Који аспекти драме су код вас лично одјекнули и како сте желели да те теме оживите на сцени?
Роберт: Потицао сам глумице да буду истините, увјерљиве и да буду усредоточене једна на другу, да црпе глумачки израз једна из друге. Приближио сам их публици што сам више могао како би све теме које отвара овај минуциозно написан драмски текст израстале из доживљаја конкретног разреда у којем се догађа драма. Задатак им је био кроз игру оживјети Гидиона, а не размрсити његов запетљани чвор. Мајка долази на заказан сусрет, који јој нитко није отказао, својеврсни родитељски састанак, након што је њен јединац Гидион починио суицид. Долази с великим питањем: што се догодило - и открива у писменим радовима свога сина његову оригиналност и надпросјечност, даровитост и различитост која га је одвела до суицида. И криви себе што му није знала помоћи, иако је свеучилишна професорица књижевности.
Можете ли да говорите о изазовима и могућностима које представља форма дуодраме? Како сте радили са глумцима на стварању упечатљиве и привлачне представе?
Роберт: На представи смо дуго и темељито радили, није нас гонио датум премијере, и кад смо осјетили да је вријеме да станемо пред публику изашли смо с представом. На пробе сам позивао некада госте да разговарамо о темама које отвара ова представа, а и да се глумице осјете неспутанима у снажним емотивним ерупцијама кад им се догађају пред другим људима, познаницима. Представу смо кроз играња учврстили и свака нова изведба глумицама је нови изведбени изазов, јер је публика дубоко увучена у представу, а морају се и прилагодити простору за сваку нову изведбу. Рачунао сам на врсту ризика који овакав тип театра и модел игре у себи носи, и мислим да је то и разлог зашто глумице Матеа и Катица воле играти Гидионов чвор.
Писање Џоне Адамс познато је по својој дубини и сложености. Како сте радили са глумачком поставом да бисте у потпуности схватили нијансе ликова и њихова емотивна путовања?
Роберт: Ауторица је написала узбудљиву брзопотезну драму о неочекиваном сусрету мајке и наставнице, драма је исписана тако да траје нешто више од школскога сата. У том сату учитељица, код нас Ружица, чека да јој се јави ветеринар који треба еутаназирати њеног вољеног кућног љубимца, мачка. Мајка је ожалошћена, осујећена особа која није 72 сата спавала, након што јој се син самоубио. Представа одмах почиње на високом енергетском набоју и градира све више и све шире, како се прича отпетљава. Чвор је на почетку стиснут, и нема шансе да се размрси…нити може попустити клинч између наставнице и мајке.
Представа се бави темама туге, одговорности и хаоса у свету. Како сте водили глумце у сналажењу у овим дубоким и понекад тешким емоцијама?
Роберт: Не режирам емоције, оне су посљедице умјетничког ангажмана и одговорности. Емотивни пријенос који глумице остварују посљедица је минуциозног рада, те дубински ишчитаних и умјетнички обликованих сложених физичких, емотивних, психичких и духовних радњи које су убиљежене у драмску партитуру као задаци, којима смо сви у ауторском тиму врло одговорно приступили.
Матеа Бублић: Већ при првом читању и колегици и мени било је јасно да ћемо пуно времена провести за столом ишчитавајући управо те слојеве које спомињете. Приступиле смо тексту озбиљно и с осјећајем велике одговорности. Снажни женски карактери који преиспитују своје поступке у безизлазној ситуацији. Осим особнога преиспитује се и однос друштва и сустава према специфичним појединцима...
Однос према овом тексту изградио се и кроз наше тренутачно запослење на Академији за умјетност и културу у Осијеку. Обје се бавимо педагошким радом и свјесне смо пред којим се и каквим изазовима можемо наћи. Долазим из учитељске обитељи тако да су и разговори с мајком и братом који тренутно раде у образовном суставу били од помоћи.
Ова представа расте сваком новом изведбом с обзиром на то да смо након изведбе већином организирали разговоре са студентима, ученицима и учитељима којима је представа понуђена уз помоћ стручних особа из подручја психологије. Пуно испричаних и неиспричаних прича крије се иза сваке наше изведбе. Неугодна искуства наставничког особља, приче мајки које страхују, приче ученика који нас чекају пред излазом како би нам захвалили на испричаној причи, приче, приче, приче. Разговор. Комуникација. Недостатак комуникације. Срж већине проблема данашњице. Нешто, што можда нећемо промијенити док представа живи. Али ћемо причати. Барем ми.
Чему се, по вашем мишљењу, надамо да ће публика однети са представе? Да ли постоје одређене поруке или идеје за које се надате да ће нас надахнути представа?
Роберт: Добро казалиште је попут зрцала у којем се публика препознаје. Огледавамо се једни у другима. Као редатељу битно ми је да једноставно, непосредно, транспаренто, одговорно, али нимално банално и дословно, свједочим о свијету у којем живим. Рекао бих да је ова представа настала у право вријеме и да откуцава дух и сензибилитет времена који је сада присутан на нашим просторима. Нажалост је то тако. Било би боље да је то само могућа казалишна прича која нема везе са стварношћу.
Можете ли да поделите са нама неке увиде који су се појавили током процеса проба? Како је сарадња вас, глумачке екипе и креативног тима, допринела финалном облику представе?
Роберт: Све је текло једноставно, лако, спонтано, а опет промишљено и припремљено, и што је најважније без великих амбиција - осим једне да нам рад на представи омогући да постанемо бољи и емпатични људи, себи сличнији.
Какав је по вашем мишљењу положај драмских уметника данас и са којим изазовима се суочавате? Питање важи и за глумце и за редитеља.
Роберт: Редатељ је одговоран за све материјално и персонално на сцени, одговоран је за успоставу вриједносне комуникације између публике и глумаца, како је то данас, тако ће то бити и сутра. Мене особно занимају оне приче у којима се руше заблуде, предрасуде, које дубоко разумију човјека и његову потребу да се изрази и успостави у сувременом свијету. Узбуђују ме једнако коморне драме, као и велике драмске форме. Ипак чини ми се да је путању људске душе изазовније пратити у сведеним, једноставним, коморним представама, зато их с великом пажњом и љубави радим.
Како вам лично резонује слоган фестивала „Снаго, не пристај да будеш нечија“, и како мислите да је усклађен са темама и поруком Гидионовог чвора? Како се ово осећање одражава у вашем приступу режији и приповедању?
Роберт: Силе су покретачи свих људских активности. Снагу не бисмо требали трошити на промовирање туђих идеја, ставова, намјера… већ је користити да се одржимо и опстанемо и савјесно свједочимо о себи у времену у којем живимо и дјелујемо, вођени темељним људским вриједностима.
Који су Ваши будући пројекти или аспирације? Постоје ли друге теме или жанрови за које сте посебно заинтересовани да истражујете у свом раду?
Роберт: Пуно тога је иза мене, пуно интригантних тема, начина на које сам упризорио приче које су ме инспирирале, пуно сцена туземних и иноземних на којима сам реализирао своје театарске замисли. У фокусу мог интереса је једноставност и непоредсност сценског исказа, истините и узбудљиве приче којима исписујем своје редатељско опредјељење да живим посвећено за казалиште и кроз казалиште које је зрцало стварности.
Тренутно завршавам ауторски пројект Читач људи којег сам остварио у сурадњи с младим глумцем Габријелом Перићем, који се тематски везује на Гидионов чвор. Ријеч је о посебном, другачијем младићу Луциану који је уз помоћ својих имагинарних помагача и једног пса научио читати људе и управо због тога постаје глумац. Глумци и казалишни посленици требају бити најбољи “читачи људи”. Потом се припремам за режију драме Давора Шпишића Жена химна о животу Пауле Прерадовић, списатељице, ауторице аустријске химне. С великим ентузијазмом и инспирацијом ишчекујем кад ће Театар Форт Форно, у сурадњи с партнерима Истарским народним казалиштем из Пуле, Хрватским народним казалиштем из Мостара и Казалишном удругом из Сарајева окупити изврсне глумице Селму Алиспахић, Хелену Минић, Аниту Шмит, Јелену Кордић и Катицу Шубарић да се крене у реализацију овог награђеног драмског текста наградом „Марин Држић“. Ријеч је о праизведби. Овај пројект има потенцијал послати снажне поруке и дубоко дирнути гледатеље. Иако се бави повијешћу, Жена химна релевантна је и за сувремену Еуропу, с посебним нагласком на питањима идентитета, јер је Паула Прерадовић носила у себи мултиетничке идентитете (славенске, германске, медитеранске, балканске и средњеевропске).
