Pre 57 godina osećao sam da se nešto neophodno događa, što mora da se desi. Inicijalni odbor nisam osećao zvanično. (Pored Bora Draškovića, odbor i žiri 1. Bitefa činili su: Predrag Bajčetić, Dejan Čavić, Jovan Ćirilov, Ljubomir Draškić, Borislav Mihajlović - Mihiz, Slobodan Selenić, Mira Trailović, Mlađa Veselinović)
Ono što smo nazvali tendencije ili novo pozorište, postojalo je u onome čime sam se bavio od samog početka: Moja diplomska predstava je Joneskova Ćelava pevačica, pa onda Rašnirane cipele… Kao student napisao sam dramu Rašnirane cipele koju je 1958. postavio Miroslav Belović, reditelj, čija će predstava biti u programu 10. Bitefa. Divan reditelj, ali isto tako vrlo žestok radnik. Pobedili smo na konkursu i otišli na gostovanje u Poljsku. Na putu Beograd - Varšava, u vozu, našli smo neki vagon bez kupea, naravno putnički, i tu je obavljena generalna proba. Prozori su bili otvoreni, u tom proticanju izlaze pejzaži. Prazni prostori i mirisi putuju s nama, menjajući se. To je ono što smo kasnije mislili o praznom prostoru, o kome je Piter Bruk govorio. Pitali se šta je, kako, gde je.
Tokom naše probe, putnici su prolazili kroz naše mizanscene tražeći svoj kupe. Na stanicama smo i dalje probali, ali su nas sada gledaoci gledali kroz prozor i čudili se. Naravno, nismo imali pojma o nekom novom pozorištu, ali zaista u drugim nekim predelima, promenjen je pojam prostora u mom poimanju pozorišnog zbivanja.
„Točkovi su mi na stopalima. Pogled mi je uprt u krov, a vagon ga zapravo i nema - uistinu vidim svetleći spomen - plafon. Svi članovi Akademskog pozorišta, svaki ima svoj, drukčiji od ostalih, izraz na licu, svaki od njih na lični osebujan način prati probu Rašniranih cipela na točkovima.“
(Odlomak iz teksta: RAŠNIRANE CIPELE - o veku aktera dramske družine sa svetlećeg plafona Bora Draškovića, objavljen u knjizi Povest o pozorišnim vernicima kakvih više nema, autora Vladimira Cvejića)
Kao student sam asistirao Milenku Maričiću na predstavi Osvrni se u gnevu i taj naslov je bio moto ponašanja.
Beket je jedan od pisaca kog sam čitao tokom studija. Onda sam u Sarajevu radio prve predstave. Između ostalog, Gogoljeve Mrtve duše, koje je dramatizovao Meša Selimović prema adaptaciji Artura Adamova. Adamov je uz Beketa i Joneska jedan od najznačajnijih ljudi koji su pokretali celo pozorište.
Oni su oslobodili Antonen Artoa iz tamnice, duševne bolnice. Adamov je bio u Sarajevu na premijeri Mrtvih duša, slušao sam ga: bez Artoa ne može se zamisliti ni jedan razgovor o savremenom pozorištu. Čuo sam sve od čoveka koji je bio blizak s njim i koji je to pretvarao i u teoriju i u filozofiju, nekakav oblik najintimnijeg odnosa sa ljudima i naravno, u praksu, profesiju.
Tadašnje Sarajevo nije ovo što je sada, gde je Haris Pašović, moj student, Nikitin kolega, osnovao Akademiju po uzoru na onu koju je pohađao. Osnovao je svetsko preduzeće EastWest Centar Sarajevo, a do tada je taj grad uglavnom poznat jer se tu desilo ubistvo Ferdinanda.
Iz Sarajeva sam otišao kada je stigao poziv da režiram u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Direktor je Bojan Stupica, izvanredan reditelj.
Videti Ivu Andrića na svojoj generalnoj probi - kakav doživljaj!
Moja prva predstava bila je Sartrove Prljave ruke (1966.)
Rekao sam Bojanu: radim kako osećam, i ja sam to uradio, kako se činilo Beogradu - drukčije.
Nastala je velika gužva.
U to vreme, 1967, u Evropi je bio Raselov sud koji su osnovali filozofi, Bertrand Rasel iz Londona i Žan-Pol Sartr, i Vladimir Dedijer, publicista, prijatelj Ljube Tadića, glumca.
U predstavi se pobuni mladi junak koga tumači Miša Janketić: treba da ubije Ljubu Tadića, političara sa kojim se ne slaže.
Na samom finalu ide ka izlazu i viče „Nisam upotrebljiv!“, pucaju na njega, on se okreće i pada, nastavljaju da pucaju i onda, ono što nema kod Sartra: hoće da se napije vode i nekako dođe do česme, otvori slavinu, međutim, tada klone. Poslednjih desetak sekundi, curi voda i samo se čuje to posle pucnjave. To je predstava koja se svima činila da je moderna i drukčija.
Političari su se ljutili, a Vlada Dedijer je to sve prepričao Sartru i Raselu. Tako da je bila velika bitka između onih koji vole predstavu i političara. Jedan visoki političar dolazi drugi put na predstavu. Kaže mi: „Kako mali Sartr zamišlja politiku.“, a ja mislim: pa što ste drugi put došli na tu predstavu ako je tako.
Moji razgovori sa Mirom Trailović, Jovanom Ćirilovim i drugima uticali su da se stvari pokrenu. Mi smo postali ljudi iza 1. Bitefa, a i to postaje ozbiljno. Između ostalog dodelili smo nagradu Grotovskom, koga sam poznavao iz Poljske, gde sam se tih godina oženio Majom.
Već sam tada pripremio film. Kod Andžeja Vajde sam završio školu (U Poljskoj je bio asistent Kavaleroviču). Istovremeno radim Kada su cvetale tikve. Tu dolazi do katastrofe koja se ne dâ prepričati. (Te 1969. predstava „Kada su cvetale tikve“ sklonjena je sa repertoara JDP-a posle četiri ili pet izvođenja, na jedan vrlo čudan način.
Decenije su prošle. „Zaista sam uzbuđen. Bio sam jednom u ovom pozorištu, imao sam promociju jedne od mojih knjiga - nekako, kao da me nema…“ - rekao je Boro Drašković, koga dočekuju gromoglasnim aplauzom na otvaranju 57. Bitefa gde drži govor koji počinje naslovom: EFEKAT LEPTIRA)
(Početak predstave je scena u kojoj Miša na motoru iz hinter bine juriša ka proscenijumu i zaustavlja se maltene pred glavama publike u prvom redu partera. Ta silina kojom vozi i zaustavlja se, reditelju je bio adekvatan prikaz nostalgije sa kojom junak posmatra dom)
Bitef je porastao, tu je bio i Piter Bruk, svi veliki reditelji, Vajda, da ne nabrajamo.
Moja druga predstava u Jugoslovenskom dramskom je otišla dalje od Sartra i mnogi su smatrali, citiraću odličnu novinarku, gospođu Borku Golubović Trebješanin, novinarku Kulturne rubrike Politike i predsednicu žirija Politikine nagrade za najbolju režiju na Bitefu: „mnogi smatrali da je odatle počelo novo pozorište“. Ja sam tada napustio pozorište jer je predstava zabranjena. A i od Bitefa sam se nekako udaljio. S vremena na vreme su me zvali da budem ponovo u žiriju. Bilo je to prirodno, dolazio sam sa suprugom, zanimalo me je…
Supruga Maja me je podsetila, kada je bio 1. Bitef stanovali smo kod velike pijace. U dane Bitefa, ta pijaca je izgledala kao rajski vrt: isečene lubenice, razno voće, puno ljudi, mirisi koji se šire kao da ide voz prepun plodova, obilje i mašta, a to se uveče dobija na Bitefu.
Veza prirode i Bitefa: Kao što je priroda neuništiva, beskonačna, neodgonetljiva, tako i Bitef može da se odgoneta, i mada je sada 57. put, beskonačan je.
Bio sam pobunjen mlad čovek 60ih godina, svet se menjao, nije moglo drukčije. Sve što sam gledao kod velikih reditelja, tako je, da jedino tako može da bude. Bilo je to pozorište koje se protivilo. Trebala je velika energija koju su Mira Trailović i prijatelji uložili za Bitef. Ali, to ne može drugačije zaista. Počelo je jako dobro. Svi su se odazivali, ma koga god ste zvali.
U životu kao i u šahu, osnovna stvar je sukob, kao i u pozorištu, u filmu i umetnosti uopšte. Kada govorimo o osnovnim situacijama to su promena i sukob. Jednostavno, ako je neko na pozornici mlitav, nećete ga gledati. U šahu će izgubiti partiju, a u životu ga sve napada.
(Bobi Fišer, velemajstor šaha, igrao je sa Borom partiju u Sarajevu. Sudbonosni susret u hotelu Evropa, omogućio je da reditelj 1973. snimi sa njim dokumentarni film Paradoks o šahu, kao i više TV filmova u Fišerovoj zemlji, Islandu /TV portret nobelovca Haldora Laksnesa, Pohvalu Islandu, Intervju sa predsednikom Islanda/)
Za otvaranje Akademije umetnosti u Novom Sadu 1974. došao je Piter Bruk, prosto smo navikli da smo svet.
Prvih devet godina Bitefa je projurilo i odjednom je taj beogradski novi teatar postao 1976. na 10. Bitefu Teatar nacija. Postalo je čudesno i zaista nije moglo drugačije, kao što i nekad ono što ne treba, ne može drugačije. Videli smo tada sve što se moglo i trebalo videti.
(Iz uvodnika kataloga 10. Bitefa: TEATAR NACIJA I DESET BITEFA, podsećamo se na tekst koji su pisali Mira Trailović i Jovan Ćirilov: „Kao u nekom pozorišnom komadu, Bitef preuzima septembra 1976. godine ulogu Teatra nacija. Teatar nacija, koji se od prošle godine otisnuo iz Pariza, u kome je osnovan i počeo svoj uzbudljiv život glumca-lutalice u Varšavi, ove godine se u septembru zaustavlja u Beogradu. Oba festivala nastavljaju da tragaju za novim tendencijama koje su se javljale na prelazu 60-tih i 70-tih godina našeg veka. Po pozornicama, slobodnim prostorima, sportskim halama i ulicama Beograda skupljaće se publika našeg grada i svih gradova sveta da vide glumce iz bliskih i dalekih zemalja privučena zvučnom titulom Teatra nacija.“)
Za predstavu Antigona u Njujorku, pisac Januš Glavacki (došao je u Budvu iz Varšave) i rekao: „nema bolje u svetu“. Za ovu predstavu 2000. godine na 34. Bitefu sam sa Majom našao prostor na Kalemegdanu, rupe u kojima spavaju beskućnici koji su pristali da se pojave i igraju u predstavi. Nije se desila. Jedina nije izvedena za sve godine Bitefa. Najavljena u biltenu, kiša je bila razlog otkazivanja. Nisam mogao da verujem, posle 30 godina sam imao ponovo predstavu! Ponovo sam se osećao, pa čak i gore, kao kad su zabranili Kada su cvetale tikve.
Kao mlad nisam imao od čega da živim, prihvatio sam Akademiju i to je veliki i srećni deo mog života. Naprosto, kao blagostanje poput pomenute pijace sa voćem. Tu sam sa izvanrednim mladim ljudima.
Stalno radeći, naučio sam da klasa nije samo grupa ljudi - svaki mladi čovek je u njoj poseban. Nikita i Haris, postali su profesori i imaju sada svoje klase i svoje akademije, kao i moj student glume, Boris Isaković koji igra glavnu ulogu u filmu Vukovar, jedna priča… Boris Liješević, profesor, Marijana Prpa Fink, profesorica.
Film Život je lep, hteli su da sklone. Javio sam se Vajdi u Varšavu i on me je savetovao da uzmem kopiju filma kako god znam i da dođem. Prvim vozom prošvercujem se i Vajda pogleda. Njegova reakcija: film šaljemo u Veneciju, ništa da ne brinem... I stvarno, tamo je Sonja Savić dobila glavnu nagradu.
Venecija: Reditelju prve predstave Ćelava pevačica Jonesko puni glavu subverzivnim idejama. Biti samom sebi avangarda! Ne bez ironije nasledio sam njegovu ambiciju. Kao član festivalskog žirija i Jonesko je visoko ocenio poslednji moj film Vukovar jedna priča.
Maja sa mnom sarađuje (kostimograf je i scenarista), sve što treba, moja supruga. Putovali smo mnogo sa filmovima.
Sa mojim prvim filmom Horoskop bio sam i u Australiji. Ta putovanja su mi otvorila svet drukčije… Stalno u vezi sa Bitefom, sve vezano.
Gledao predstave domorodaca o čemu sam pisao u knjizi Uzvodno plivanje i za mene je to moralo biti na Bitefu kad-tad (Predstava Starosedeoci bila je u programu 14. Bitefa 1980.) Gledate u Parizu Mahabharatu Pitera Bruka: apsolutno predstava za Bitef. (Filmska verzija je predstavljena na Bitefu 1990.) Galeb koji se igrao na Fruškoj gori…
Nedavno je Nikita Milivojević radio u Grčkoj Persijance u moru sa publikom-putnicima o kojima sam slušao: Eshil i stvarnost. 9. Bitef koji je imao naziv: „Između mita i stvarnosti” (1975). Euripidova Alkestida se žrtvuje za svog muža, vladara Admeta, umire umesto njega. Napisao sam tragikomediju Jelovnik (1975) u kojoj vladar-ljudožder Admet hoće da se za njega žrtvuje cela zemlja.
(„Predstava sačinjena od elemenata večnosti" /Evgenija Migdu, NEWS 24/7/, nije pokazana na Bitefu 57, ali jeste u sanjariji Teatar sveta /Theatrum Mundi/)
Ne bih sada zalazio u detalje, ali važna je veza koju imam sa Bitefom: učite i da gledate, predstave su mi se uvek činile višeznačne. Istinski komad ima svaki smisao.
Sve je povezano sa svim.
(Kineska poslovica, citirao je Boro Drašković.)
Probali smo sve odnose, a nismo došli do kraja: odnos gledalaca-glumaca, gledalaca-reditelja, gledalaca-grada, gledalaca-države i uvek je predstava dolazila gde smo mi, uz izuzetke, kada se to malo izmesti. Međutim, sada kada sam slušao o izuzetnim Persijancima, predstavi koja ne može da dođe ovde jer sa gledaocima plovi u Salaminu gde se odigrao veliki sukob Grka i Persijanaca i potopljene su njihove lađe - odnesene u Dionizijevo svetilište da bi pobednici sa njih gledali poražene.
Reditelj Nikita, sada sve menja, pisac, mit, klasika i današnjica… Hor staraca pretvara u mlade ljude, što je čudesno… Mi smo igrali Galeba u moru, putovali smo i uvek se za predstavu nađe drugi prostor. Međutim, ima tih predstava koje sam gledao u Africi, pa kada posle dođu ovde, to je drugačija predstava…
Možda je ideja na ivici utopije, ali u stvari, prirodno bi bilo da gledalac, isto tako sveti gledalac kao što je glumac, sveti glumac (po Grotovskom), trebalo bi da ponekad ide i na hodočašće do predstave (na primer na Persijance): dva ili tri aviona to je onda prava predstava na kojoj je istinski, posvećeni gledalac.
Na kraju krajeva, možda je jeftinije da se na takvu predstavu putuje, kao što i reditelj svoju publiku vodi na brod da plove. Sve je to tada drugačije, jer onda i gledalac plovi tim političkim praznim prostorom, a glumac ide stazom predaka i to je nešto potpuno novo. Do toga mislim da će Bitef doći (mada i ovako ima teškoća), ali hodočašćem publike stvara se novi posvećeni krug gledalaca-glumaca.
Vaša deca ili deca vaše dece, ići će i na Mesec da gledaju predstavu
(preds)kazao nam je Boro Drašković na otvaranju 57. Bitefa.
Sa Majom sam sreo Armstronga, prvog čoveka koji je stupio na Mesec, i on nam u šali kaže: „Gore nema ništa. Prazan prostor.“
Stvari se naprosto pripremaju, ali jedno je sigurno, pozorište ne može do kraja da se odgonetne, tajna je kao i sam život. Ne treba da prestanemo da ga odgonetamo.
Stalno se pitamo: kako tako mnogo pozorišta, a toliko rđav svet, nikada gori! Nikad gori…
Moji studenti, igrali su predstavu u Ateljeu 212, kada su se odjednom čule sirene. Neko kaže: Zar ne čujete, počinje bombardovanje! Počelo je: Američke bombe izbacile su nas iz pozorišta i američkog komada. Mi iz zgrade Metropola gledamo kako Pančevo gori. U Dnevnom telegrafu imao sam rubriku „Na ivici“ kod urednika Slavka Ćuruvije, koga su ubili na ulici. Njegova ćerka bila je moj student. Sreo sam se sa njom na sahrani iznad rake. Šta se još može desiti toj devojci, a i nama samima...
Dolazili smo na MESS u Sarajevo, Haris nas je zamolio da se ne razilazimo, njegova je majka skuvala ručak za celu klasu glumaca i reditelja. Svi su se ugurali u njegov stan. Nikad neću zaboraviti taj ručak. Imao sam osećanje kao da mi je majka živa... Život je prepleten, stalno se menja, različit, ali ipak toliko pozorišta, a toliko malo pravog života? Međutim, uveren sam da bi život bio još gori da nema pozorišta i da nema umetnosti. Naprosto, to je stvar prirode ili Svevišnjeg.
Osećam Bitef, ne zato što imam nostalgiju, nego je taj festival zaista kao svečanost, molitva. Grotovski je, kao i njegov pridev sveti, tumačen i kao čovek koji iskreno dođe na predstavu, i to na pravu predstavu, a u životu sklon je i da se žrtvuje. Na predstavi mora da oseti nešto što ne može da protumači.
Zaista je u pitanju svetkovina: Beogradski teatar, Teatar nacija, pa uskoro, menjajući se - Teatar sveta. Nikako teatar utopija.
Gde god da idemo, gledamo predstave. Ne mogu sve da dođu na Bitef, ali taj veliki svet postaje ukrštenica pozornica - kao što je i život jedna celina, može se seći na delove.
Svaki put kada idete, vi ste na Bitefu. Bitef u stvari ponekad dođe, nekome ćete reći šta ste gledali, možda će ta predstava doći i još bolje, neki će otići tamo da je gleda. Zaista će se pokazati Teatar sveta jeste Bitef, znao on to ili ne.
Šta je kriterijum da jedno pozorišno delo nosi epitet bitefovsko?
Vidite, na to bih pitanje mogao bolje da odgovorim sa predstavom ili filmom, nego da se izrazim rečima. Veoma je komplikovano, neko unutarnje, duboko osećanje. Prvo vreme Bitef je jedna velika grupa pljuvala i psovala, ali druga grupa ga je branila, pa i ja pomalo, sa osećanjem da ga ne branim dovoljno oštro i dovoljno jasno i ubedljivo. Kritičari i pisci, Muharem Pervić, Slobodan Selenić, umeli su dobro da tumače događaje. Neke stvari ne mogu da se protumače, ali tačno ih osećate. Kao što se zgrozite kada vidite da nešto nije bitefovska predstava i nećete da je tumačite, nego okrenete leđa, nemate vremena za to. Što se toga tiče, imamo sve obrazovaniju publiku. Pitanje koliko se ona menja, koliko se samo pozorište menja, koliko se menjaju oni koji rade u njemu, a na kraju krajeva, zaista mislim da se i naša država donekle promenila. Možda ne toliko uz pozorište, ali uz sve što se dešavalo, verujem u publiku koja se sve više ljuti na elektroniku. Bitef, koliko ga i Vi i ja hvalimo i koliko ga Nikita podiže, može se zloupotrebiti kao i sam ljudski život. Stalno pokušavamo da se protumačimo: Ko smo. Život i svet su se promenili. Pomenuli smo Beketa, koji pokušava da sam sebe i svoj komad protumači, a koji su odigrali mnogi i svi ga pokušali protumačiti. Čak su Čekajući Godoa odigrali kao prvu predstavu posle 150 godina postojanja u zatvoru Sent Kventinu. Svet je komplikovan, ali sve treba pokušati videti, protumačiti, pamtiti, razgovarati, menjati, a najpre sebe...
U Vašim knjigama Rečnik reditelja i Dnevnik povratka pišete o pojmu identitet reditelja i opisujete da se kod reditelja on menja u radu na svakoj predstavi. Šta je to što uzrokuje promenljivu prirodu identiteta?
Promena je jedna od glavnih ljudskih situacija prirode, situacija svih profesija. Naprosto je sve u promeni i sve je u međuuticaju, sve utiče.
Sve stvari međusobno deluju jedna na drugu. Ne može drugačije da bude. Vi ne znate, ali osećate da menjate stvari. Jedino je najteže sebe promeniti. Sinhronicitet je neizbežan, to da sve deluje na vas.
EFEKAT LEPTIRA: „Leptir trepne krilcima na Madagaskaru, u Beogradu počinje bura, makar na pozornici.“
(misao je Boro Draškovića iz govora na otvaranju 57. Bitefa)
Osobina ljudskog ispoljavanja, što je i glumački posao, kao i rediteljski i piščev i Bitefa je da ispolji i pokaže. Međutim, ako nije dovoljna energije u toj potrebi, stvari se gase i onda predstava nije bitefovska. Danas je sve brzo, a treba dati sve od sebe i svo vreme: naći formulu. Nekada ne možete da se setite jedne reči, ali se setite sutradan ili kroz tri dana, a baš ona vam treba da stvorite formu. Danas su svi u ratu jedan protiv drugog, posebno kada se deli novac. Kada nema dovoljno sredstava za festival ili predstavu, i gledalac okleva, radije bi gledao nešto drugo. Ne može se postaviti pitanje šta radiš kada ništa ne radiš.
Ogromna je stvar to što su ljudi koji čine Bitef uradili za ovih 57. godina, sa znanjem i današnji tim sa odgovornošću neće da izda to što su davno započeli njihovi istomišljenici. Uvek pominjemo te velike ljude koji grade svet. Ima finih i pristojnih ljudi.
Slike u galeriji:
1. Voz u filmu Horoskop (1969., režija Boro Drašković); 2. Afiša premijere; 3. Ivo Andrić u JDP-u; 4. Boro i Maja; 5. Piter Bruk na Akademiji umetnosti u Novom Sadu; 6. Neprijatelj naroda (Ibzen), Narodno pozorište Beograd, 2002. godine: Nada Šargin, Miša Janketić, Aleksandra Nikolić. Adaptacija: Maja Drašković, režija: Boro Drašković; 7. Plakat za film Život je lep; 8. Plakat za film Vukovar jedna priča; Ežen Jonesko
