Čestitamo na Bitefovoj specijalnoj nagradi „Jovan Ćirilov“ i Politikinoj nagradi za najbolju režiju. Možemo li da otvorimo intervju pitanjem vama i vašem umetničkom obrazovanju? Šta vas je inspirisalo da postanete reditelj i glumac?
Od malih nogu sam voleo da pravim kombinacije i stvaram slike i naraciju. Kao da sam kroz pozorište mogao jasnije da govorim o onome u šta verujem i šta želim da kažem. Voleo sam i još uvek volim da slikam. Boje.
Kako su se teme „tuge“, „tugovanja“ i „pomirenosti sa smrću“ razvile tokom nastanka predstave?
Uvek to vidim kao dijalog koji traje. Ponekad osećam olakšanje, ponekad užasan bol, svakako su mi mnogo pomogle suze i generalno svaki vid otvaranja, prepuštanja. Čak i kroz umetnost. To je neka vrsta iskupljenja.
Da li postoje neka lična iskustva ili razmišljanja o gubitku koja su uticala na stvaranje predstave Zbogom, Lindita? Kako ste se kretali linijom između ličnog i univerzalnog u svom pripovedanju?
Cela ideja i jeste potekla od ličnog iskustva, od smrti moje maćehe. Mislio sam da želim da pričam o svom bolu, ali kako priča o meni može da se odnosi i na druge ljude, predstava treba da bude autobiografska ali ne 100%, dakle ne bi trebalo da bude „šta se desilo Mariju“. Na neki način smo to i postigli.
Imala sam osećaj da između scena postoji protok vremena i da su one međusobno povezane ritualima. Kako ste tretirali vreme u svom nastupu?
Vreme i način na koji njime upravljamo je za mene nešto veoma važno. Svideo mi se spori ritam i kako ovo može da se oduži toliko da može da eksplodira kao vulkan. Radili smo mnogo vežbi koje su uključivale ritam i vreme koje je svaka osoba trebalo da uskladi sa drugima. Moja ideja je bila da se stalno transportujemo, jedan u sadašnjost, jedan u prošlost, a jedan u budućnost.
Odsustvo dijaloga je upadljiva karakteristika predstave Zbogom, Lindita. Šta vas je navelo da odaberete baš ovaj narativni stil? Kako to poboljšava pripovedanje?
Mislio sam da za mene u mojoj žalosti nema mesta za reči. Doživeo sam to kao nešto tiho, samo nekoliko tihih plakanja i to je bilo to. Tišina je veoma teška stvar, može veoma lako da umori drugu osobu, ali je i veoma moćna.
Ova predstava je veoma lična, ali vi proširujete sopstveno iskustvo na kolektivno, ima elemenata istorije i pogrebnih običaja Balkana. Šta vas je motivisalo da se odlučite za ove oblike narativa i vizuelnih elemenata?
Ono što me je motivisalo jeste iskustvo sahrane voljene osobe. Moje maćehe. U jednom selu na Balkanu. Bilo je to tako snažno iskustvo da je uticalo na moje formiranje. Kada sam krenuo sa probama, počeo sam da tragam i naišao na mnoštvo materijala. Ovaj konkretni rad pun je referenci koje se tiču običaja.
Možete li nam reći o značaju Crne Madone i crnkinji u priči?
Izbor da je Madona crnkinja proizilazi iz lične reference i iskustva koje sam imao prošlog leta na jednom ostrvu u Grčkoj. U velikoj meri ima veze sa onim što znači biti stranac u nekoj zemlji, kao što sam u sceni krštenja stavio priču o krštenju moje majke i promeni imena. Zato što je bila stranac. Svidelo mi se što protagonista možda ima zajedničku ranu sa crnkinjom. Odnosno, šta znači biti stranac. Biti drugačiji.
Možete li da nas sprovedete kroz kreativni proces nastanka predstave? Kako ste radili sa glumcima i ekipom da biste ostvarili svoju viziju?
Kroz nekoliko proba i testova. Imao sam razne ideje koje su glumci divno prihvatili i razvijali. Za mene je to bio veoma kreativan proces da napravim nešto što sam imao na umu. Posmatrati kako se predstava formira, kroz scenografiju, svetlo, zvuk i, naravno, kroz snagu glume.
Posle nastupa na Bitefu, imali smo divan susret sa publikom, razgovor koji je ličio na samu predstavu. Kako ste se osećali?
Diskusija nakon nastupa bila je veoma snažno iskustvo. Čuli smo veoma nežne reči i divna razmišljanja. Veoma konstruktivan proces. Drago mi je jer su me posle razgovora kontaktirali i preko Instagrama. Zahvalan sam i ispunjen radošću kada vidim da je projekat zaista dirnuo ljude.
Predstava je dobila priznanje u Atini i trebalo bi da ide na turneju po Evropi. Kako ovaj pozitivan prijem utiče na vaše buduće projekte i umetničke aspiracije?
Utiče na to da mi se otvaraju neka vrata što je veoma lepo. Jer kada stvarate nešto toliko lično, veoma je lepo videti da to bude i nagrađeno.
Kako je rad na ovoj predstavi uticao na vaše sopstveno razumevanje tuge i ljudskog iskustva?
Suočio sam se sa tom činjenicom. Ceo ovaj projekat me je naveo da razmislim o tome šta se dogodilo i da na neki način prihvatim. Onoliko koliko je tako nešto moguće prihvatiti.
Bitef ima za cilj da promoviše mlade talente. Kakav je osećaj imati predstavu Zbogom, Lindita u ovogodišnjoj selekciji festivala i kakvu poruku, po vašem mišljenju, prenosi drugim umetnicima u usponu?
Srećan sam što sam učestvovao na ovakvom festivalu. Poruka koju bih želeo da pošaljem je da kada zaista imate nešto da kažete, da iskomunicirate, biće prostora da to uradite. Čak i ako morate da prođete kroz razne poteškoće.
Kako vidite sebe kao režisera u budućnosti?
Voleo bih da živim u sadašnjosti i da ne razmišljam o budućnosti. Svakako, ako se nečemu nadam, to je da budem dobro i da imam apetita za ovo što radim, kao i mnogo energije.