Kada bi želela sebe da predstaviš kao rediteljku u tri pojma, koji bi to pojmovi bili?
Ne ograničavam se na poziv reditelja iako mi je to prvo zanimanje i u to ulažem najviše vremena. Kada se potpisujem negde zvanično, ja baš tri pojma upotrebljavam, a to je da sam ja reditelj, pedagog i istraživač.
Istraživač sam zbog uživanja u teoriji i uopšte njenoj moći u umetnosti i umetničkom razvoju. Praksa i teorija mogu da se prožimaju i podrže jedna drugu. Suštinski, u svom rediteljskom poslu radim stvari koje su meni izazovne u smislu da su to fenomeni koje želim da kroz pozorišno iskustvo ispitam. Najveću inspiraciju predstavlja iščitivanje teorije koja je u vezi sa tim fenomenom. Teorija mi daje alat uz pomoć kojeg pristupam fenomenu - da li da ga analiziram ili da ga rekonstruišem ili da tražim odgovarajuću reprezentaciju koja bi bila komunikativna za publiku. Cilj mi je da neki naučni ili teorijski diskurs upakujem tako da može biti razumljiv svakome u publici tj. da ne zahteva predstava od gledaoca neku veliku pripremu u kojoj bi se on mučio u interpretaciji znakova koje mu nudim na sceni.
Što se tiče mog pedagoškog rada, često se osećam nesigurno da se predstavim na taj način s obzirom na to da nemam ozbiljnije pedagoško iskustvo. Naravno da sam imala određene predmete pedagogije pre svega na Svetskoj književnosti, ali ono što mene u pedagogiji zanima jeste upotreba dramskih i pozorišnih tehnika koje pomažu deci da razumeju određene pojave i odnose. Obožavam rad u pozorištu, kao i svoju istraživačku naviku i bavljenje teorijom, ali mislim da mi najveće uživanje predstavlja rad sa decom i mladima kroz programe za razvoj dečije i mlade publike - Mali i Mladi pozorišni eksperti. Mnogo učim u radu sa mladima. Često mi oni pomognu da neke stvari preispitam ili iznova vidim iz nove perspektive.
Pošto si naglasila svoju istraživačku prirodu, reci mi nešto o procesu nastajanja Načina postojanja - da li postoji neki fenomen ili teorija od koje ste krenuli ili je prvo nastala ideja za predstavu, pa onda teorijska potpora?
Dosta zavisi od slučaja do slučaja kako ide proces. Kada je moj autorski projekat i dođem sa gotovim konceptom, pa onda okupljam ekipu sa kojom ću da radim, obično proces ide od toga što me je nešto iz stvarnog života inspirisalo da se time bavim. Često se dešava, kao što je bilo sa Načinima postojanja, da su me autori, Danka i Tjaž, pozvali i pokazali mi materijal do kog su u tom trenutku došli i onda je zapravo moja funkcija bila da im pomognem da taj materijal oblikuju na najkomunikativniji mogući način za publiku. Često postoji predrasuda o nama kao rediteljima, mislim možda ona i nije predrasuda, možda je zapravo baš istina, ali ja se ne prepoznajem u tome, da je reditelj taj veliki autor koji je najvažniji u pozorišnom procesu. Ja se udobnije osećam u procesima u kojima sam ja u službi samih autora i gde zapravo samo stavljam stvari u određeni red koji bi bio čitljiv za svakoga u publici. Kada kažem svakoga, bukvalno to i mislim - verovatno si to primetila.
Da, svima je bilo vrlo prijemčivo i svidelo mi se to što su i deca mogla da razumeju, ali i stariji. Bilo je baš raznih starosnih grupa kojima su različiti momenti zanimljivi. Mislim da svi na kraju nekako dođemo do suštine koja je za nas trenutno adekvatna. Ja sam na predstavi sedela iza jedne devojčice koja je došla sa majkom i koja je tokom predstave pita šta se dešava na sceni, a majka zajedno sa njom pokušava da protumači dešavanja na sceni.
To je ta forma koja se u različitim kulturama zove drugačije. U Nemačkoj se zove Theater für alle, na francuskom spectacles pour tous, na engleskom for all generations ili all family shows...Stvarno je ta forma moja omiljena i većina stvari koje je Tri groša produciralo suštinski jeste za sve generacije. Čak i kada se primarno bavimo umetnosti za decu kao što je to bio slučaj sa Božićnom pričom, koja je navodno literatura za decu, bilo nam je važno da i roditeljima koji dovode decu na te predstave bude zabavno iskustvo. Baš smo u Božićnoj priči, pored lutkarske estetike, bajkovitih momenata i načinom naracije podvaljivali tako malo neke antikapitalističke parole i poruke na koje su roditelji odlepljivali - njima je to bilo potpuno razumljivo. Upravo to što kažeš ta vrsta iznenađenja u publici koja se javlja, od toga da odrasli upoznaju svoju decu posmatrajući na šta oni reaguju, do dece koja imaju priliku da upoznaju roditelje na isti način samo u suprotnom smeru.
Na kom nivou ste se ti i MismoNismo povezali? Da li je postojalo nešto zajedničko ili neka sličnost u njihovom i tvom radu?
Danka Senkulović iz Cirkusfere i ja smo uigrani tandem. Baš smo Danka i ja skoro reminiscirale i shvatile da smo nas dve zajedno počele da gradimo naše profesionalne karijere i da dan danas zajedno radimo. Ona je verovatno izvođač sa kojim sam najviše radila. Osim toga, jako smo bliske prijateljice i puno se volimo, 2018. smo bile par meseci u Parizu na čuvenoj Cité Internationale des Arts gde smo radile na našem najuspešnijem projektu dosad - Not the right leg. Šta god da radimo nas dve samostalno, jedna bez druge, uvek smo tu blizu i podržavamo se.
Cirkobalkana je jedina prilika da se cirkuski umetnici sa Balkana okupljaju, a MismoNismo je kao umetnički kolektiv iz Ljubljane bio čest gost na Cirkobalkani - odatle se u stvari znamo, sa tih festivala. Tjaž je cirkuski umetnik iz Ljubljane, a Danka i Tjaž su umetnici vrlo sličnog senzibiliteta i njih dvoje su se vrlo spontano spojili. Došli su zajedno na ideju o predstavi koju bi radili, uz puno produkcijskih prepreka - Tjaž je u Ljubljani, Danka u Beogradu, pa kako će to ići na nivou samog procesa rada. Onda su me njih dvoje pozvali na jednu od njihovih proba, pa smo kroz razgovor shvatili da bih i ja volela da budem deo njihovog projekta, a da i njima dosta znači da imaju tog svog protogledaoca, kako ja nazivam svoju rediteljsku poziciju. Tako smo se nas troje spojili.
Zanima me koji sloj značenja si ti unela u predstavu Načini postojanja, jer mislim da je za svakoga bilo drugačije. Dok sam je gledala imala sam utisak partnerskog odnosa između žene i muškarca, ali i prijateljskog. Šta misliš o tome?
Nažalost ta polno-rodna odrednica u iščitavanju naše predstave je nešto što nam definitivno nije bila namera, ali smo shvatili kroz mnogobrojne work in progress prezentacije da je to ono što najviše navodi publiku na interpretaciju. To je usud biološkog tela; ti kad vidiš muško i žensko telo na sceni, nekako je prva stvar na koju ćeš da pomisliš melodramski odnos između njih. Nismo bili baš srećni što je to u prvom planu, ali smo se u jednom trenutku pomirili sa tim da je to jedan način na koji će se ova predstava interpretirati i to nam je uslovno okej. Ipak mi je drago što čujem od tebe da je ostavljena ambivalentnost i da je moguće ugraditi neke druge značenjske potencijale u taj narativ. Ja mislim da su muško-ženski odnosi mnogo kompleksniji od onoga kako ih mi doživljavamo i tumačimo. Rodne uloge su svakako super zamenljive u muško - ženskim odnosima i često žene nose nešto što je naizgled deo muškog principa, a muškarci ulaze u model ženskog principa - takva je dinamika nezavisno od vrste odnosa.
Meni je taj momenat navike koji smo izdvojili u opisu predstave nešto što me najviše zanima i provocira, i to baš u beketovskom duhu. Ja sam veliki obožavalac Beketa i Tri Groša se jeste proslavila režijom Čekajući Godoa. Motiv beketovskih parova je meni izvor beskrajne inspiracije i u kom može apsolutno svako da se prepozna. Kod Beketovog tretiranja te teme mi je upravo ta dinamika, koju smo malo pre otvorile, ono što mi je najživotnije, najistinitije i čime ću se baviti do kraja svog života kao neko ko se bavi umetnošću koja je najljudskija u smislu da je njen predmet čovek i ljudski odnosi, a i njen medij je ljudsko telo.
Kada sam gledala Tjaža i Danku, obratila sam pažnju na njihovu odeću - Tjaž je nosio pantalone narandžaste boje i sivu majicu, a Danka narandžastu majicu i sive pantalone. Poklapanje boja koje su nosili su me podsetile na jin i jang, ali me je i njihova promenljiva dinamika asocirala na to. Tjaž je na početku vrlo protektivan oko svog prostora, pa ga Danka oslobađa i onda on radi istu stvar za nju.
Pa to je taj motiv drugosti koji je konstitutivan za naš identitet i ne možemo shvatiti šta jesmo dok se ne uporedimo sa nečim što nismo i što je drugačije od nas. Tek u tim razlikama možemo da formiramo ono što je suština našeg identiteta. Upravo je za mene bitno da taj par, koji mi gledamo na sceni, ostane univerzalan na nivou drugosti koja može u sebe da usisa i da primi sve moguće konkretnije odlike. Svaki dan smo u odnosima gde se identitet drugog menja u zavisnosti od uloge koju ovaj prvi u tom trenutku zauzima. Svi naši odnosi su određeni odnosima moći, zavisi da li ćemo mi pristati na poziciju podređenosti ili ćemo se za moć boriti. To je uvek momenat uspostavljanja balansa, što smo mi prilično plastično predstavljali kroz njihova tela i fizičke balanse koje su postizali da ne padnu, ostanu u vazduhu itd. Nije moguće tu ravnotežu održati stalno, pa dolazi do klackanja moći.
Bitan momenat za predstavu je to što oni ne pričaju, sve vreme je tišina i nema razgovora, pa bih pitala da li si ranije koristila telo kao izražajno sredstvo?
Većina mojih predstava pripada polju fizičkog teatra ili neverbalnog teatra - to je nešto što jako dugo istražujem. Mnogo me uzbuđuje neverbalno pozorište, zato što pokazuje svu moć ljudskog tela da komunicira bez verbalnog, racionalnog, kognitivnog momenta. Akcenat je na čulnom, telesnom, energetskom, na slobodnim asocijacijama koje mi imamo da se upoređujemo sa izvođačima u određenom trenutku.
Predstava Not the right leg je Dankina autobiografska predstava. Ona je 2016. imala veliku operaciju kolena nakon koje su joj lekari prognozirali da se verovatno više neće moći baviti akrobatikom. Tako je nastala ideja za predstavu. Krenula je sa fizikalnim terapijama, pa sa sve složenijim i složenijim treninzima, nakon kojih se Danka stvarno vratila moćnija nego ikad na scenu. Not the right leg je takođe neverbalna predstava, ali nam se jednom desilo da je jedna devojka iz publike pala u nesvest nakon čega nije htela da napusti salu, htela je da ostane. Mi smo naravno prekinuli predstavu dok ona nije došla k sebi.
Ispostavilo se da je jedna scena istrigerovala, te je ona osvestila traumu koju je duboko zakopala i stvarno moć da bez reči, šokantnih slika, čisto maštom i iluzijom uspeš da dopreš do tako dubokih slojeva nečijeg bića je za divljenje pozorišnoj umetnosti. Ta neverbalnost je u stvari jedan od razloga zašto predstave dobro komuniciraju sa decom - podseća ih na estetiku crtanih filmova, igre.
Kada si se upuštala u verbalni teatar, da li postoje neki teoretičari ili predstave koji su te inspirisali?
Svakako da postoji. Pozorište je teško čitati iz knjiga, mnogo se uči opservacijom. Možda su za mene najviše značile, i to ono skromno što smo uspeli da nađemo na internetu i jutjubu, predstave Aurelije Tijeri, Čaplinove unuke i Džejmsa Tijerija, najvećeg francuskog iluzioniste, kao i njihove poetike. Uvek momenat uticaja na moju poetiku možda najviše dolazi iz cirkuskih umetnosti ili umetnosti koje su neka vrsta derivata cirkuskih veština - nova magija, novi iluzionizam, niz formata koji su tek u razvoju.
Kako se ,,Načini postojanja“ uklapaju sa ovogodišnjim sloganom Bitefa ,,Snago, ne pristaj da budeš nečija“?
Mislim da mogu da se oslone na mnogo nivoa na slogan. Pre svega, u dekonstrukciji pojma snage, jer mi na sceni vidimo dva izuzetno snažna izvođača čijoj se snazi i veštini potpuno divimo. Ta snaga nije samo fizička snaga, već i snaga koju oni nose iz svojih mentalnih, emotivnih i psiholoških slojeva bića. Skoro bukvalno može da se primeni na zaplet naše predstave. Želim da kažem da je za mene najuzbudljivija ideja u vezi sa Načinima postojanja trenutak u kome spoznamo da je nekad prava snaga da kontrolu prepustiš drugom.
Mislim da su u Načinima postojanja zaista dobro procenjivali kada treba da prepuste kontrolu drugome. Mnogo volim da vidim predstave koje lako komuniciraju sa drugima i volim kada se publici ostavi prostor koji nije napadan za tumačenje - kao prostor slobode. Vidi ono što želiš i osećaj ono što osećaš, to je sve okej.
Pa to je deo moje ideološke pozicije spram mog posla i ja zaista nisam neko ko kao publika voli ono što prvo pomisliš kad čuješ političko ili angažovano pozorište. Pre svega, verujem da prava angažovanost dolazi iz najintimnijeg odnosno iz te slobode koja se pruža gledaocu da on sam selektuje iz obilja materijala ono što sa njim komunicira, ono što sa njim stvara neki odnos i podstiče ga da mašta, prepoznaje i da oseća zadovoljstvo zbog tih aktivnosti. U tom smislu stvarno nekako pozorište i jeste forma koja mora da se osloni na gledaoca kako bi se završila, jer pozorište bez gledaoca nije pozorište, to je samo proba. A samo značenje nema nikakvu težinu ni vrednost ukoliko ono ne iskomunicira sa onim drugim. Mi sa publkom ulazimo u dijaloški odnos i to je nešto što ja cenim. Pre svega, jer verujem da je publika sposobna da razume ili da ih oseti. Mi zaboravljamo da umetnost nije tu da bi nas nešto naučila ili da nam pomogne da nešto razumemo, mi moramo da dozvolimo umetnosti da očuva svoju autonomiju na nivou čulne draži. Jako je bitno da čula gledaoca budu otvorena, uzbuđena - da kroz taj čulno-telesni momenat on dođe do nekih stvari, zato što smo baš otuđeni od svojih tela generalno kao društvo.
Da li je ovo prvi put da zvanično učestvuješ na Bitefu i kako ti se čini pozicija moderatora u razgovorima sa autorima? Da li ti je teško ili je lakše nego što si očekivala?
Zapravo sa Bitefom toliko dugo sarađujem da smo pre neki dan pokušali da rekonstruišemo koja je godina, ali sigurno više od deset godina radim sa Bitefom i mislim da nema pozicije/sektora u organizaciji festivala na kojoj nisam u nekom trenutku radila - od protokola, gostiju, preko marketinga do toga da sam bila asistent reditelja, dva puta Rimini Protokolu što su neka od najvažnijih iskustava u mojoj profesionalnoj karijeri. Iskustva koja su me usmerila na neke stvari za koje nikad možda ne bih bila dovoljno hrabra.
Ove godine prvi put vodim Susrete sa autorima i što je i teško i lako u isto vreme. Lako je zahvaljujući silnom iskustvu, a izazovno je, zato što ove godine isprobavam jedan format koji dosada nije bio predstavljen, za koji često neki autori nisu spremni i ne znaju šta da očekuju. Ne mogu da se spremim za taj susret, neke večeri su teže od drugih. Neke su prošle fenomenalno, neke teže nego što sam očekivala...
Okrugli stolovi, kako se to kolokvijalno zove, uvek se završe sa tim nekim ex cathedra momentom gde moderatori i umetnik sada pričaju, a publika je u nekom polu-mraku, pasivna i kao da je i dalje na predstavi. Ne usuđuje se da prekine, da nešto pita, uzme inicijativu. Stvarno mislim da takva vrsta formata više nije korisna nikome. Pre svega, mislim da je značajno da autor čuje direktno od publike kako na njih deluje njegovo delo i zato insistiram svake večeri na tome da nema čvrstog teorijskog okvira, nema teških reči, komplikovanih koncepata. Hajde da pričamo na običnom ljudskom jeziku na kome svako može da se oseti ohrabreno da učestvuje, a ne da se uplaši iz straha da će ispasti nedovoljno obrazovan. Publici takođe znači da sa autorom podeli ono što oseti, jer u tome stvarno vidim priliku da se publika direktno zahvali autoru za pruženo iskustvo. Na taj način pozorište postaje zajednica ljudi koji izvode i ljudi koji posmatraju.
.jpg)